Претрага

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић, гостујући на првом програму РТС-а, у емисији „Око магазин“, говорио је о одлучној и активној борби државе против сиве економије, наградној игри „Узми рачуни и победи“ и кампањи којом ће се свим грађанима  развити свест о користи коју од спречавања рада на црно имају.

Министар Ђорђевић рекао је да је Република Србија прошле, а и ове године одлучила да се активно бори против сиве економије. Он је истакао да верује да ће се Србија, када погледа колико је напредовала у последње три године и колико напредује сада, изборити са проблемом сиве економије  и стати раме уз раме са развијеним земљама.

„Ми сви, као Влада желимо да пружимо подршку и да свако из свога ресора да свој допринос у борби против сиве економије. Наградна игра „Узми рачун и победи“ јесте један део свега тога. Анализе показују да је потребно да, када сиву економију покушавате да искорените, све пропратите и медијском кампањом, едукујући грађане о томе шта та борба доприноси, односно коју корист ће имати сваки грађанин од наплате пореза“, рекао је Ђорђевић.

Статистика показује да је обим сиве економије мањи сада него што је био пре пет година и то за око пет одсто, али да тај ниво још увек није друштвено прихватљив, сматра министар Ђорђевић и објашњава да има више чинилаца који утичу на њено смањење, као и да томе доприносе и све акције које држава спроводи.

„Нама је потребно, с једне стране повећање бруто домаћег производа, јер он неминовно доводи до пада нивоа сиве економије, затим ефикаснији инспектори рада, медијска кампања и наравно сами услови на тржишту, који морају људима да покажу да једноставно није исплатив рад у сивој зони. Када будемо то остварили у складу са свим Законима, мислим да ће обим сиве економије бити на друштвено прихватљивом нивоу“, изјавио је Ђорђевић.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, заједно са Министарством финансија започело је борбу против сиве економије и у домену непријављивања радника.

Ђорђевић је рекао да послодавци у Србији и даље не схватају зашто је за њих боље да пријаве профит и како то може њима да донесе бољу зараду. Кроз кампању „Реци НЕ раду на црно“, уз подршку сидиката, радници се едукују о користима које имају од сузбијања рада на црно.

„Покренули смо један пројекат са норвешком владом, који се реализује од фебруара и који би требало да, уз Закон који је промењен прошле године, да прве резултате. Сада послодавац мора да пријави радника у року од три дана, а он може почети са радом тек након пријаве. Такође, неопходно је да имамо континуиране акције, односно провере на самом терену, где заједно са Пореском управом и Министарством финансија спроводимо заједничке инспекције“, рекао је  Ђорђевић и осврнуо се и на то да је проблем код спровођења репресивних мера, којима се сузбија сива економија тај што се тиме формална економија не диже на виши ниво и додао да на решавању тог проблема држава активно ради.

Министар  је додао и да сива економија утиче на постојање нелојалне конкуренције, као и да представља проблем и за привлачење страних инвеститора. Према његовим речима, сива економија мора да се креће у неким, врло ограниченим процентима и Влада Србије се бори за то.

На питање да ли Србија има недовољан број инспектора или инспектори неке фирме просто заобилазе, Ђорђевић је рекао да је раније постојао другачији закон и приступ контролама, али да је од 1.јануара успостављен један потпуно нови начин контроле.

„Имамо врло мало редовних, планских и годишњих контрола. Оне су свакодневне, 24 сата инспектори обилазе о контролишу на територији целе земље. Нама је идеја да буду присутни свуда и да они који раде на црно или у сивој зони осете неспокој. Паралелно са тим, потребна нам је, наравно, и помоћ свих оних послодаваца који раде легално, као и радника. Зато и постоје  едукације да би сви разумели  коју корист од свега тога имају и шта им је то ускраћено. Као држава морамо такође да радимо више и на транспарентности како бисмо изградили свест о томе код свих људи“, појаснио је министар и додао да уколико у томе успемо, доћи ћемо на ниво скандинавских земаља, где грађани врло радо пријављују када виде било кога да ради у некој сивој зони из разлога што су свесни коме је од њих шта узето.

„Када сам питао човека у Данској зашто и како не постоји продаја возила уз овлашћење код њих, он ми је одговорио да је свестан чињенице да тада неко узима новац за његово дете. Код њих од пореза на аутомобиле се плаћа вртић, школа, факултет и то је код њих потпуно бесплатно, захваљујући томе што имају добру наплату пореза“, навео је Ђорђевић.

Он је истакао да се Министарство рада највише угледа на скандинавске земље у сваком сегменту. Пројектима са Норвешком, Данском, Шведском и Финском покушава да копира скандинавске земље тамо где су најбоље.

Када је реч о пооштравању казни за послодавце министар је рекао да су оне већ довољно велике, а да Влада Србије зато мора, пре свега, да стимулишемо послодавце, на неке друге начине да схвате зашто је боље да раде изван сиве зоне и да превагну на праву страну.

„Репресивне мере наравно да су потребне, као и бојазан и страх од тога да ће послодавцима бити наплаћена казна, али превелике казне могу да доведу до тога да људи изгубе посао“, појаснио је министар.

Ђорђевић је истакао да се Влада Србије још од 2014. године заузела за сузбијање сиве економије и да јој је циљ да брани права свих радника истовремено се залажући да послодавци имају здраво окружење у којем могу да раде на најбољи могући начин. 

„Наша жеља је да послодавци зарађују новац, али и да испоштују све оно што треба према држави, а то је плаћање пореза. Једино тако држава може да напредује, гради школе, вртиће и обнавља своје путеве, јер је свима нама у интересу да имамо добро уређену земљу“, рекао  је Ђорђевић и поручио  да ће Република Србија ући у Европску унију раме уз раме са земљама чланицама.

Николић је навео да, од Арсенија Трећег Чарнојевића, па до колона протераних са вековних огњишта крајем прошлог века, судбина сеоба прати српски народ, те да је зато и у овој невољи, која је "путем спаса на наш праг довела на стотине хиљада људи", српски народ знао како да их дочека - као грађани Србије, као Срби, као следбеници хришћанског учења, као људи!

Због таквог нашег односа према мигрантима, за ову конференција Србија је право место. Можда највише зато што се овде показало да није у питању колико је једна земља богата или сиромашна, већ шта су јој темељи у систему вредности државе и друштва, како је организована, колико је спремна да своје мало подели са онима који немају нимало, истакао је Николић.

Према његовим речима, учење хришћанске љубави ретко је у историји било на већем искушењу од овог у наше време, када нам из "далеких земаља стиже силан народ бежећи од рата и глади, од смрти", те да су сви принципи које промовише Европа, данас на најтежем испиту у самој Европи.

"Колико солидарности, саосећања, колико помоћи и доброте је Европа, која је све уредила законима, спремна да пружи, сада већ милионима избеглица који траже спас на Старом континенту", запитао је Николић и парафразирао највећег српског песника Његоша - "У добру је лако добар бити".

Он је напоменуо да је лако промовисати солидарност као темељну вредност једне заједнице, говорити о њој у временима и простору у ком влада какво-такво благостање.

Сасвим је друго, нагласио је Николиц, живети тај принцип и поступати по њему када колоне миграната закуцају на твоја врата, као што су дошла на праг Европе тражећи спас.

"Прелазећи, а ми бисмо рекли обијајући тако прагове од једне до друге државе, стигли су и у Србију - државу без ограда, без осуда, са пословичним саосећањем својих грађана и добро организованом, која их је угрејала, нахранила, лечила. Која није изневерила ни европску вредност солидарности, ни хришћанско учење о доброти“, рекао је председник.

Он истиче да "нам не пада на памет да се понашамо другачије" и да Србија не жели да изневери претке и обрука потомке, те да је наша историја исписана сеобама, прогонима, егзодусима, као и да су последње деценије прошлог века обележиле колоне Срба који су бежали од смрти, са Косова и Метохије и понајвише из Хрватске.

Николић се захвалио Фонду јединства православних народа на престижној награди која му је уручена у Москви, у којој је, како је истакао, препознао јединство из назива те организације и да у њој види саборност и још једну потврду искреног братства које нас повезује.

Председник Србије је рекао да закључци конференције треба да буду порука државама и владама свих земаља које на било који начин дотиче мигрантска криза.

"На нама је као мученом и искусном народу, угроженом и зато што је православан, да им дамо савет, а они нека раде по савести", закључио је Николић.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин истакао је да српски народ разуме патњу и да се управо зато у мигрантској кризи показао као далеко хуманији, организованији, саосећајнији, него многи снажнији, бројнији и богати народи.

"Велики свет је имао прилику да упозна Србе, посматрао их је кроз телевизије, кроз камере, кроз истину коју је правио сам за себе и по себи, да би оправдао неку своју истину, правећи од Срба оно што нису. Зато су многи који Србе не познају, показивали велику дозу страха, шта ће се десити када се стотине хиљада муслимана, мираната, избеглица дође на територију Србије, међу Србе”, рекао је Вулин.

Он је нагласио да су Срби, о којима су правили толике лажи, показали да је само једна истина када је српски народ у питању - да је то народ који разуме када друго људско биће пати и да хоће да буде уз њега, не питајући ни зашто, ни одакле, ни ко је.

"Зато су показали истину о себи и истину по себи, а не оно што је прављено да се оправда свако зло и насиље над њима и у деценијама које буду долазиле, ти људи који су овуда пролазили, захвално ће се сећати Србије, људи који су им прилазили а нису разумели језик, али јесу разумели њихову патњу”, истакао је Вулин, који је и председник Радне групе за решавање проблема мешовитих миграционих токова.

Министар је рекао да је Србија добро место да се разговара о проблему избеглиштва, не зато што је Србија изазвала проблеме тих људи, нити што од ње зависи решење, већ зато што је показала да разуме људе.

"Српски народ је народ прогнаник, страдалник, од седамдесетих година прошлог века до данас на територији Србији примио је више од 800.000 људи који су дошли однекуд, некада тражећи парче хлеба, а некад заштиту од каме и јаме. Срби су се према 600.000 невољника у мигрантској кризи понашали као према 600.000 људских бића”, нагласио је Вулин.

Он је навео да ни за једно људско биће на српској земљи није зафалило ни хлеба, ни соли, ни поштовања, ни достојанства.

"Нисмо их само нахранили, понудили лек, воду, сигурност, ред и закон, понудили смо им да се осећају као људи, да буду достојанствени, да се не осећају да им се нешто удељује, преко воље тек да претраје, већ као према људским бићима који имају право на достојанство", нагласио је Вулин.

Према његовим речима, српски народ умео је да плаче када плачу и друга људска бића, а ако има врлине, онда је то врлина.

Амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин рекао је да придаје велики значај конференцијама Фонда и да их види као уникатни формат за диајлог по ширем кругу актуелних проблема.

Чепурин је истакао да је талас миграције који је "запљуснуо" Европу- бумеранг и одговор на акције НАТО и Запада по стварању хаоса под изговором лепих речи о неопходности "демократије" на Блиском Истоку и Северној Африци.

"Европа је показала да је неспремна на такав изазов. Заоштрили су се социјални проблеми, расту нетолеранција, ксенофобија, а миграциони притисак довео је до значајног погорсања безбедносне ситуације у Европи", рекао је Чепурин.

Председник међународног Фонда јединства православних народа Валериј Алексејев рекао је да је тема Конференције веома актуелна за политичаре не само у државама савремене Европе, већ и Африке, Азије, Блиског Истока, те да је очигледно да се свет покренуо и да су милиони људи прогнани са својих огништа из више разлога.

Ти разлози су, према његовим речима, претња масовног тероризма, религиозна нетрпељивости, сиромаштво, расна и национална мржња, али и себичности, подмуклости и тајни политички сценарио глобалних политичких играча.

Међународни Фонд јединства правосавних народа основан је 1995. године, а ради под покровитељством Патријарха Московског и целе Русије Кирила, а за 21 годину постојања организовао је бројне хуманитарне програме са циљем повезивања православних народа света.

Одлука о износу минималне цене раде за следећу годину биће донета на седници Владе Србије 14. септембра, а предлог Владе јесте да се минималац повећа за 17,8 одсто и да износи 47.154 динара, односно 401 евро, саопштено је након седнице Социјално – економског савета.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић је након седнице Социјално – економског савета, истакао да Србија никада није имала већи ниво запослености него сада.  „2017. године  покривеност минималне потрошачке корпе била је  62,1 одсто, а са најновијим повећањем од 17,8 одсто, покривеност ће бити 89 одсто“, рекао је министар Селаковић. Према његовим речима, Србија се сигурно приближава томе да се минимална зарада и минимална корпа изједначе. "Јутрос смо пре седнице Социјално-економског савета имали посебан састанак који се односи на здравство, коме је присуствовала и ресорна министарка Даница Грујичић. Имаћемо, верујем већ почетком наредне недеље, састанке у Влади Србије на највишем нивоу на теме које су од посебног интереса за стање у здравству и уверен сам да ћемо имати озбиљније помаке и резултате", истакао је Селаковић.

Министар финансија Синиша Мали је након седнице Социјално-економског савета Србије (СЕС) рекао да ће цена радног сата од 1. јанаура бити повећана са 230 на 271 динар и да ће бити повећан неопорезиви део зараде са садашњих 21.712, на 25.000 динара.

"Са тим повећањем ће се зараде растеретити и имаћемо рекордно ниско оптерећења на зараде. Оно је рецимо 2018. године било 64 одсто, а са растерећењем од 1. јануара биће мање од 60 одсто и износити 59,9 одсто. То ће мотивисати послодавце да запошљавају нове раднике и да оне из тзв. сиве зоне пребаце у белу зону", рекао је Мали. Према његовим речима, минималац ће следеће године, када се узму у обзир кретања и пројекције инфлације, реално вредети 13 одсто више. Уз оцену да су времена тешка и да је у свету на делу највећа економска криза од Другог светског рата, Мали је навео да се Влада Србије у доношењу одлука највише води тиме да се очува животни стандард грађана. "Бруто домаћи производ нам расте, у првом кварталу је порастао за 0,9 одсто, а у другом за 1,7 одсто, док рецимо једна Немачка бележи пад. Удео јавног дуга у БДП на данашњи дан износи 50,8 одсто, а просек у еврозони је 91 проценат", навео је Мали.

Као посебно важна, изнео је два податка. Први да је у Србији у јуну било запослено 2.310.000 радника, а да је просечна плата била за 1,2 одсто већа него пре годину дана и износила је 729 евра. "Стопа запослености нам је 50,4 одсто стопа а незапослености само 9,6 одсто.Очекујемо да ћемо у децембру достићи просечну плату од 840 евра, годину дана касније 955, а 2025. године просечна плата би требало да износи 1.000 евра, а просечна пензија 430 до 450 евра", рекао је Мали. Подсетио је да је јуче у Скупштини Србије усвојен ребаланс буџета за ову годину и да је њиме, осим за повећање плата и пензија, за капиталне инвестиције, пољопривреду, обезбеђен и новац за исплату помоћи мајкама деце до 16 година, за шта се до сада пријавило око 970.000 родитеља.

Председник Савеза синдиката Србије и председавајући СЕС-а Љубисав Орбовић је истакао да су синдикати незадовољни износом минималца који је предложила Влада Србије, јер су се залагали да се изједначи са износом минималне потрошачке корпе. "Ово обећање које смо добили јесте велико, али нисмо задовољни њиме и што нисмо успели да изједначимо минималац са минималном корпом. Два синдиката која су данас била на седници су то јасно рекла", навео је он.

Председница УГС-а "Независност" Чеданка Андрић је истакла да се повећањем минималца стално приближавамо износу минималне потрошачке корпе, али да никако да се он и достигне. "Мислили смо да је ова година права прилика за то, али то се ипак није десило. Добро је што је смањен број људи који примају минималац, али његова исплата би требало да се више контролише и да се минималац плаћа само када је фирма у тешкоћама, а не да га исплаћују и фирме које добро стоје, као што се дешава", рекла је она. Додале је да понуђени износ повећања није довољно велики да раднику обезбеди достојанствен живот.

Председник Уније послодаваца Србије Милош Ненезић је оценио да никада међу послодавцима нису биле веће недоумице колико повећати минималац, него ове године. Према његовим речима, повећање од 17,8 одсто ће имати негативне импликације, пре свега на мале предузетнике и занатлије, посебно у унутрашњости, али чињеница је да и они желе да имају задовољне раднике. "Пуно нам значи повећање неопорезивог дела зараде. То је за нас велико растерећење", рекао је Ненезић и додао да су послодавци генерално задовољни што је курс динара у земљи стабилан и што им се брзо враћа ПДВ.

Извор Танјуг

Управо због тога што је толико широко, оно не може да испуни све што се од њега очекује и тражи. Једноставно, држава не може да реши све проблеме – каже у разговору за “Дневник” Александар Вулин, који је на челу тог министарства.

– Оно што можемо, ми и чинимо, јер Србија, ма колико се то можда не види, издваја доста новца за социјалну помоћ и по томе је заправо социјална. Наше надокнаде су међу вишима у окружењу, али се увек може поставити питање да ли оне одлазе у праве руке, да ли је неко остао ускраћен и да ли је свака од тих надокнада испунила циљ, односно оно због чега се даје – објашњава Вулин.

Значи ли то да се мора направити другачија прерасподела социјалне и друге помоћи и да ли је то могуће без социјалних карата, које се већ годинама најављују али још нису угледале светлост дана?

– Протеклих 100 дана покренули смо многа питања у том правцу и дирнули у многа “осиња гнезда”, почев од злоупотребе старих у илегалним приватним домовима, од давања социјалне помоћи радно способним, па до преиспитивања дечјих и родитељских додатака, накнада породиљама… Свуда има много злоупотреба, јер се у овој држави годинама не контролише на шта и коме дајемо новац. Једноставно, новац се расипао без контроле.

Ма колико бенигно изгледао Закон о финансијској подршци породици, и ту има проблема, јер се кроз њега исплаћује 50 милијарди динара, али он ипак не обухвате све оне које би требало. До краја године предвиђено је и доношење закона о борачко инвалидској заштити, и многи њиме неће бити одушевљени јер ће се тек онда коначно одредити ко је био борац а ко није, ко треба а ко не да има борачку заштиту и додатак. Многи ће остати без права на основу борачких привилегија, док ће их добити они који заслужују, а можда до сада нису имали.

Морамо донети много закона из скоро свих области да бисмо знали где се троши новац, да бисмо контролисали оно што држава даје и што више били на услузи онима којима је помоћ заиста потребна. Због тога су нам и те социјалне карте веома важне. Али биће нам потребно око три године да их урадимо како треба, да оне буде такве да на основу њих и ова и све будуће власти раде што праведније а помоћ добију само они којима је потребна и који је заслужују.

Процењује се да је сваки пети прималац социјалне или материјалне помоћи радно способан те да би они, као што је пракса у многим европским државама, ипак нешто могли и да раде како би барем делимично узвратили држави оно што добијају?

– Већ смо Влади предложили доношење уредбе о радној активацији корисника социјалне помоћи. Ако неко прима социјалну помоћ а радно је способан, он мора да се одазове на позив локалне самоуправе и ради оно што се од њега затражи. Имали смо поплаве и морали смо да зовемо грађане у помоћ, али могли су и сами радно способни којима држава помаже да се јаве и да прискоче онда када је тешко. Нису, али то тако више не иде.

Затим, морамо са Националном службом за запошљавање дефинисати колико је тачно људи на евиденцији, дакле који су заиста незапослени и шта значи “тражим посао”, односно како се то доказује. Мора се поставити питање да ли одбијање понуде преквалификације или доквалификације и слично представља активно тражење посла или не. Морамо прецизније видети и ко овде стварно тражи посао и коме он треба, коме треба социјална помоћ, а ко то право остварује и при томе ради, ко уопште неће да ради а итекако би могао… То је шума кроз коју морамо да се пробијемо, али за то и само тржиште рада мора бити сређено и уређено.

Доношење измена Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању пратио је прекид социјалног дијалога и код предлагања оба законска акта држава је, без синдиката, одлучивала о судбини запослених и будућих пензионера. Зар је морало бити тако?

– Нисмо се ми ни свађали, ни били ожучени ни огорчени. Максимално сам се трудио да сачувам социјални дијалог и он ће се наставити, јер живот не може да стане зато што су донета само два закона. То је бука и бес. Улога државе би морала да буде нека врста посредника између послодаваца и радника, односно синдиката и удружења послодаваца. Нажалост, пошто они нису могли да донесу ништа сами, онда смо ми морали преузети одговорност за битне реформске законе. То смо и урадили.

Измене Закона о раду су биле изузетно важне за ову државу, јер је он постао нека врста симбола и гаранта политике Владе да ће испунити оно што је обећала. Било би логично да су и синдикати то разумели па признали да се може донети и најсоцијалистичкији закон на свету, али ако се он буде примењивао у празним халама - од тога нема ништа. Нема радничких права без рада, нема синдикалних права без рада, без колектива, посла... С друге стране, када се погледа највећи број суштинских сукоба између нас и синдиката, у фокусу и нису била радничка права већ неке њихове привилегије и ништа друго.

Да ли је све то заправо изазвало политизацију односа синдиката и државе од које радници немају никакве користи?

– Управо тако. Синдикати су изашли са причом о генералном штрајку и тиме ништа нису помогли радницима, поготово што се највећи део тог сукоба односио управо на запослене у јавним предузећима, односно администрацији и државној управи, који су и овако - није ми драго што морам то да кажем али је истина - више заштићени од радника у приватном сектору. Ту има синдиката за разлику од приватног сектора где их нема, и зато радник из приватног сектора и неће доћи на генерални штрајк нити ће разумети зашто се они што имају више и што су боље заштићени - буне.

Синдикати замерају да се неке одредбе закона, као што је минули рад, односе само на раднике у приватном сектору али не и оне у државној администрацији. Да ли је то тачно?

– И јесте и није. Могли смо потпуно укинути минули рад да би сви били једнаки, али то не би било добро. Успели смо да сачувамо барем нешто од минулог рада. Минули рад је, волели ми то или не, категорија која више нигде не постоји, зато што послодавац плаћа искуство које му је корисно и потребно а не оно што је радник радио пре тога у неком другом предузећу. Послодавац са радником договара износ надоканаде, а шта где приказује то је друга ствар.

У државним интитуцијама тренутно та одредба о минулом раду не важи, јер они имају посебне законе које уређују њихов статус, али је у скупштинској процедуру измена управо тих аката како би се они прилагодили измењеном Закону о раду. То значи да ће и за њих важити исти обрачун минулог рада. Дакле, и њима ће се обрачунавати минули рад само код последњег послодавца, односно у државној служби, а оно што су пре радили неће им бити обрачунавано. Лично сам погођен том одредбом, јер од 18 година стажа само две сам у државним службама а пре тога сам радио у приватним предузећима и то ми се не рачуна.

Правни стручњаци кажу да је сама идеја да обрачунски лист буде извршна исправа добро замишљено, али да је практично неизводљиво, јер даље све зависи од суда. С обзиром на велика кашњења у правосуђу, да ли то право радника само добро звучи а ништа у конкретном случају односно наплати не значи?

– Не можемо ми ништа да не радимо само зато што су нам судови спори. Ово јесте механизам који ће значајно убрзати наплату неисплаћених зарада и права прилика да покажемо да смо организована и озбиљна држава. Али вероватно ћемо морати да разговарамо и са судијама како би они брже поступали. Иначе, ствар је крајње једноставна: са обрачунским листићем, за који смо већ првог дана урадили правилник како треба да изгледа, радник одмах иде на суд.

Дакле, радник већ у извршном поступку, без вођења судског спора, показује обрачунски листић и по судском налогу добија своју неисплаћену зараду. Тиме заправо обрачунски листић зарада има својство менице. Нема више рочишта, нема адвоката, суд одмах провера са послодавцем да ли је обрачунска исправа тачна. И оног тренутка када се у то увери, издаје решење и радник са том „меницом” стаје у ред првог повериоца.

Оно што је једина мана тога нису судови већ то да се може догодити да послодавац на рачуну једноставно нема новца. У том случају радник не може да наплати дуговања односно неисплаћене плате.

Јавили су се неки радници којима су газде одмах по ступању на снагу ових измена Закона о раду најавиле да им неће давати обрачунски лист да не могу да иду у суд. Шта у таквим случајевима?

– То је кршење закона и послодавци ће за то бити озбиљно и оштро кажњени. Због тога смо радили, а радићемо још више, на јачању инспекције рада која ће у таквим случајевима одмах реаговати. Радници се морају платити исто као што се плаћају добављачи, враћају кредити, купују аутомобили… Нећемо више да дозоволимо да неко спонзорише концерт, а да му радници штрајкују на улици зато што месецима нису примили плату. Једноставно, сваки послодавац који користи радника да ради за њега мора да му исплати плату, а уколико то не чини, имаће посла са инспекцијом за рад. Подсетићу да је та инспекција већ сада добила шира овлашћења и да ће одмах реаговати а не чекати да се накупи више неисплаћених плата или да више месеци радници не добијају обрачунски лист.

У овом тренутку имамо изједначен број пензионера и запослених. Шта треба учинити да би се створила реална претпоставка за одрживост пензионог система?

– Без раста привреде ништа није могуће. Закон о раду јесте важан, као и измењен Закон о ПИО, али то није довољно. Нису довољни ни закони о приватизацији, стечају... Нама треба ново запошљавање, чак и да дајемо субвенције свима који хоће да инвестирају у Србији, да развијају предузећа која ће радити и примати раднике. Морамо чинити све да дође до повећања запослених. Имамо 1,7 милиона пензионера и да бисмо испунили европска правила, према којима је однос три запослена на једног пензионера, проста математика говори да бисмо требали да имамо 5,1 милиона запослених. У земљи са 7 милиона становника у којој ни нема толико радно способних, то једноставно није ни могуће. Зато се боримо како знамо, можемо и умемо, али ако реализујемо збир свих потребних мера - успећемо. Однос неће бити као европски, али ће довести до одрживости пензионог ситема.

Морају се изједначити услови пензионисања жена и мушкараца

Док с једне стране држава најављује повећање права радницама, како у погледу породиљског, трудничког, рада под посебним условима.., с друге су стране усвојене измене Закона о ПИО директно погодиле само жене, јер су њима измењени услови за одлазак у пензију и повећане године живота као услов пензионисања?

– До уједначавања услова за пензионисање жена и мушкараца морало је доћи, то је општи светски тренд и то нисмо могли избећи. Трудили смо се да то буде постепено, па ће тек 2032. године жене са 65 година ићи у пензију и тек тада ће се изједначити по годинама живота са мушкарцима. Оставили смо да мајке троје деце добијају две године посебног стажа и још смо додали да се за једно дете добија пола а за двоје годину дана.

Водили смо рачуна о положају жена, јер добро сви знамо да оне имају два радна времена на послу и код куће, али ово смо једноставно морали да урадимо. Данас је свака трећа пензија у Србији превремена и то се више не може издржати. Због тога смо морали кренути са резањем свега што се резати може, а за почетак смо одмах укинули бенефицирани стаж за многе којима он реално никада није ни требао да се рачуна.

Директор владине Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић оценио је да се ради о једностраном отимању и конфискацији Трепче у 100 одсто власништва и 100 одсто управљачких права у тој компанији најављено за 2. фебруар.

Влада Србије сматра да тај чин обесмишљава цео преговарачки процес у Бриселу, рекао је Ђурић на конферценији за новинаре у влади и указао да од Трепче зависи око 4.000 Срба на Косову и око 20.000 чланова њихових породица.
"За такво нешто постоји само једна реч - пљачка. Не дирајте оно што је наше", поручио је Ђурић.

Министар енергетике и рударства Александар Антић оценио је да било каква промена власништва Трепче може дестабилизати ситуацију на Косову.
"За нас је неприхватљиво било какво једнострано преузмање Трепче од стране Приштине", рекао је Антић

Око 56 одсто капитала Трепче је у власништву Фонда за развој Републике Србије и тај комбинат има дугове око 400 милиона долара, навео је министар привреде Жељко Сертић.

Међу 502 предузећа за приватизацуију, формално је била и Трепча и за њу је добијено четири писма о заинтересованости из иностранства, из Мађскарске, Канаде, Швајцарске и САД, навео је Сертић и оценио да то речито говори да се у тим земљама поштује право својине као светиња.

Влада Србије је одлучла да за 19 компанија са Косова буде обустављена приватизацја док трају преговори у Бриселу, додао је Сертић.

Уколико приштинске власти не повуку одлуку о Трепчи, Агенција за приватизацију ће покренути приватизацију Трепче, јер је Србија у обавези да заштити своју имовину, упозорио је он.

Сертић је додао да се паралелно са преговорима у Бриселу воде и разговори са пословним заједницама и у свакој прилици је потписано да стране потписнице не желе да стабилност у региону не врате у корак уназад.

Министар за рад Александар Вулин пренео је званични допис синдиката Трепче који су најавили да ће од сутра бити у штрајку, док се не разјасни власништво у Трепчи, напомињући да је јасно да је већински власник Трепче Фонд за развој Републике Србије.

Протест ће трајати док се разговори о Трепчи не врате за преговарачки сто, рекао је Вулин.

Ђурић: Мустафа и Тачи не дирајте оно што је наше

Ђурић је поручио косовском премијеру Иси Мустафи и потпредседнику косовске владе Хашиму Тачију да не дирају власништво Србије, док запослени у комбинату Трепча, њих око 4,000 већ за сутра најављују штрајк.
"Не дирајте оно што је наше, то је пљачка и отимачина", подвукао је он поводом најава да ће косовске власти преузети сто одсто власништва комбината Трепча и додао да се оваквим једностраним актом обесмишљавају преговори Београда и Приштине, такозвани Брисел 2 који би требало да се баве имовинским питањима.

Представници Владе Србије су на данашњој конференцији за новинаре позвали међународну заједницу да искористи свој утицај и реагује како би се ово питање решило на најбољи и најсиправнији начин, а то је као и до сада дијалогом Београда и Приштине, а не једностраним актима.
"Ово је покушај да се на сцену врати правно насиље и грубо кршење имовинско правних односа и покушај да се промени власничка сртуктура Трепчи је неозбиљан и довешће до озбиљен стабилизације односа Приштине и Београда", рекао је Ђурић.

Он је додао да је то озбиљно нарушавање поверења и то након 2,5 године преговора како би се постигла стабилности и извесност на КИМ.

Како је рекао, додатан удар на поверење и стабилност биће и штрајк запослених у комбинату Трепча најављен за сутра.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Алекандар Вулин рекао је на конференцији да га је синдикат рудара у Трепчи обавестио да ће сутра кренути у протесте који се неће завршити док се статус Трепче не врати у првобитно стање.

Власници тог рудника су, како је навео, Фонд за развој Србије и предузећа у Србији, а све што је на нивоу права јесте да се Трепча чува у стању у каквом је била до сад.

Вулин је поручио да је једнострани акт косовских власти да изменом закона о јавним предузећима преузму сто одсто власништва над Трепчом политика, а не економија.
"Све што није право и економија у овим дешавањима биће политика, а онда је стабилност на КИМ угрожена. Знамо да постоје и договори Брисел 2 и Брисел 3 који се односе на имовину власништва СПЦ на КИМ и остала питања која нисмо решили. Ако сад кренемо на једностране потезе Брисел 2 и Брисел 3 немају никаквог смила", рекао је Вулин.

Вулин је рекао да ако се буде инсистирало на овоме неће бити могуће да Београд и Приштина разговарају на исти начин чиме се урушава поверење и иде се ка дестабилизацији.

Конференцији су поред Ђурића и Вулина присуствовали и министри рударства и енергетике и привреде, Александар Антић и Жељко Сертић, представници Листе Српска у покрајинској влади у Приштини - заменик премијера Бранимир Стојановихц, министар за повратак и заједнице Александар Јаблановић и министар за администрацију и локалну самоуправу Љубомир Марић.

Ауторски текст министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорана Ђорђевића поводом обележавања 75 година од ослобођења преживелих логораша у бројним концентрационим логорима, како оних у Пољској, самој Немачкој и другим окупираним земљама Европе, тако и логора смрти у усташкој Хрватској, објављен је у листу „ Политика“ под називод „Обавеза сећања и незаборава“, који вам преносимо у целости. 

Током прошле недеље пажња светских и домаћих медија била је усмерена на разговоре у Вашингтону, које је српска делегација, предвођена председником републике Александром Вучићем, водила са представницима привремених косовских институција, око бројних отворених питања за које се већ деценијама покушава пронаћи одрживо и обема странама прихватљиво решење. Епилог тих разговора, касније током недеље настављених у Бриселу, садржан је у документу који је потписан у присуству председника САД, Доналда Трампа и који представља основу за даље разговоре, али који у много чему представља и својеврсну, и симболичну и суштинску, победу политике коју Република Србија и њен председник, Александар Вучић, од почетка заговарају када је косовски проблем у питању.

У медијској сенци тих, историјски важних разговора, остала је, сасвим разумљиво и очекивано, једна друга наша, српска, победа – победа истине, оличена у постављању и отварању документарне изложбе и међународне научне конференције под називом Јасеновац – право на незаборав. 

Користећи грађу и артефакта из архива Израела, Немачке, САД, Норвешке, Србије и Хрватске, идејни творац изложбе, светски признати експерт за питање холокауста, проф.др Гидеон Грајф, из Института за Холокауст Шем Олом из Јерусалима је, у сарадњи са нашим историчарима, реализовао овај пројекат по угледу на изложбу која је у седишту УН у Њујорку била постављена 27.јануара ове године, на светски дан обележавања сећања на жртве холокауста у Другом светском рату. Посебну симболику ове изложбе чинило је место њеног постављања – спомен парк Крагујевачки октобар, у Шумарицама – место на коме се одиграо један од најужаснијих злочина који су починили нацисти у Србији, стрељање 3000 Крагујевчана, од чега 300 ђака крагујевачке гимназије. Та симболика ужасног, бесмисао бестијалне смрти (међу стрељанима било је и петнаесторо деце старости између 8 и 14 година) као и привилегија коју сам имао – да се обратим учесницима међународне конференције – потакла ме је да овим текстом покушам да дам допринос ономе што се у савременој историографији назива култура сећања, мада је мој лични став да није далеко од истине да би исправније било то назвати – обавезом сећања, обавезом незаборава.

Назвати сећање на ужас кроз који је људска цивилизација прошла – обавезом – тим пре је прецизније и примереније, узимајући у обзир и то да се ове, 2020-е, навршава 75 година од ослобођења преживелих логораша у бројним концентрационим логорима, како оних у Пољској, самој Немачкој и другим окупираним земљама Европе, тако и логора смрти у усташкој Хрватској. Највећи и најстрашнији симболи зла, за које нема примера у целокупној људској цивилизацији, фашистичко-нацистички логори смрти, тамна су мрља на савести човечанства, неизбрисива срамота људског рода. Посебно место на тој мапи земаљског пакла заузимају Аушвиц и, за нас, Србе, Јасеновац, као најужаснија стратишта јеврејског, односно српског народа, којима је управо ту, на тим местима страве и патње, била намењена судбина потпуног физичког уништења, на изразито суров и болесно систематичан начин.

Историја нам је показала да су они, који су се уздали само у силу свог и оружја својих моћних савезника и покровитеља, а не у силу закона, правде и морала, били у стању да пронађу изговор за отпочињање рата, као што су пронашли и изговор за геноцид који су истовремено спроводили. Оно што нас приморава да се замислимо над злом које је чињено није само његова баналност, баналност зла – како је то својевремено дефинисала Хана Арент, говорећи о злочинцима, о онима који су убијали, а присуствујући суђењу једном од највећих злочинаца, Ајхману, већ нажалост јесте и чињеница да је велика већина припадника немачког, као и хрватског народа, на то и такво, на толико злочињење, на затирање читавих генерација – била нема, да није, уз часне изузетке, реаговала, да се није побунила и супротставила. Ретки су, и тим пре заслужују наше сећање и поштовање, били гласови и поступци оних који су оспоравали систематско обесправљивање, па затим и зверско мучење и убијање милиона Јевреја, 6 милиона Јевреја, и неколико стотина хиљада Срба, о чему се, о том броју српских жртава једне монструозне политике, нажалост, и данас воде полемике, у покушају да се историја фалсификује и преиначи, да се злочин умањи и оправда, као да ревизионизам те врсте може да порекне и промени чињеницу, чињеницу, понављам – о 1 милион јеврејске деце испод 15 година старости која су убијена у нацистичким логорима, и имена, тачна имена, пописана имена, 74.762 детета, углавном српске националности, али и ромске и јеврејске деце, која су страдала у дечијим, понављам дечијим логорима у НДХ, логорима –  оформљеним само за децу, логорима какве ни нацисти нису имали. 

Поред физичког уништења, та два најмонструознија изданка идеологије фашизма, нацистичка Немачка и усташка Хрватска, посебну пажњу и напоре уложили су у то да затру и омаловаже сваки културолошки траг постојања јеврејског и српског идентитета на тлу на коме су ти народи вековима живели. Сетимо се само да је, поред тога што је разарао и спаљивао до темеља, широм покорене Европе, нацистички режим претварао јеврејске синагоге у борделе намењене есесовским официрима. Усташки режим је, поред тога што је разарао и спаљивао до темеља српске православне светиње, изнедрио и посебан програм „преверавања“, односно насилног покатоличавања сасвим мале српске деце, оне која су имала више среће од оне деце којима је насилно и у великим мукама живот одузет у Јасеновцу или логорима смрти које је усташки режим посебно наменио искључиво за убијање деце, какав је, на пример, био логор Јастребарско, само њега да поменем, у којем је живот изгубило преко 22 хиљаде деце.

Председник Александар Вучић је у више наврата истакао да ће ускоро бити снимљен и јавности приказан први српски филм који за тематику има страдање нашег народа у логору Јасеновац. Први пут после 70 година ми ћемо оно, што смо у име будућности спремни да опростимо али не и да заборавимо, учинити и тако јавним, што је веома значајно за културу сећања, за обавезу незаборава, за вечну обавезу памћења нових генерација грађана Србије, који би требало да гаје и обнављају нарочиту врсту пијетета према свим страдалницима геноцида почињеног од стране усташке НДХ. Тај филм ће режирати српско-амерички редитељ Предраг Антонијевић, уз консултантску подршку Мајкла Бернбаума, свакако једног од најреферентнијих имена у свету филмске продукције, што само по себи имплицира и да ће монструозни јасеновачки злочини почињени над Србима, Јеврејима и Ромима постати познати широј, светској јавности и спречити све будуће покушаје манипулације и извртања историјских чињеница.  Такође, у сарадњи са Републиком Српском и председником Милорадом Додиком, председник Вучић је истакао решеност и посвећеност изградњи меморијалног комплекса, којим ће се на достојан начин одати дужно и трајно поштовање жртвама геноцида, извршеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ у Другом светском рату. Све то представља значајну промену у политичком приступу наше државе историји, њеним догађајима, али и поукама које се из тих догађаја могу извући. Суштинску промену, утемељену на реалном сагледавању односа снага у савременом свету, промену засновану на чињеници да Република Србија и њени грађани морају своју будућност трасирати на оном што је достижно и оствариво, и за шта имамо и историјско, морално и свако друго право, као народ који је до сада увек био на страни оних који су се борили против зла, на страни бранилаца свих цивилизацијски вредности на којима почива људска заједница. Достојно и достојанствено обележавање сећања на жртве које су у тој борби изгубиле своје животе, само је почетни, али и најважнији, корак – корак који спречава да се истина кривотвори.    

У том смислу, покушаји ревизије историје, фалсификовања и негирања података и чињеница о геноциду, нажалост све присутнији и све гласнији, представљају такође изазов са којим се морамо суочити – бескомпромисно и доследно, управо као додатну обавезу обавези сећања, јер – од лажи и вербалног насиља до гасних комора и србосјека, историја нас томе најбоље учи – није дуг пут. Посебну пажњу морамо посветити истини о броју страдалих, јер лицитирање бројем жртава само је додатно њихово понижавање и пружа могућност онима који историју фалсификују да још једном, да поново, убију већ убијене да их релативизовањем чињеница трајно убију, бришући их из нашег памћења, из наше колективне меморије. 

Оставимо, стога, историју и њена факта и доказе – историчарима. Наша је улога да не заборавимо и не дозволимо да се оно што је непобитна истина преправља и, тиме, поново убија и додатно унижава она некадашња, и тада и данас, невина жртва. Наша је обавеза да се сећамо, то је наша дужност, наш морални императив. При томе би ми, Срби, требали да се угледамо на пријатељски и састрадални народ, на Јевреје, са којима смо на истим стратиштима, овде, у Србији, али и на понекима у другим земљама, од исте руке страдали. Требало би и нама, обавеза сећања да буде поткрепљена ставом: Никад више!

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић гостујући у емисији „Телемастер“ на телевизији „Хепи“ говорио је о Нацрту законa о правима бораца,  војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова породица, o Закону о финансијској подршци породицама са децом, као и о другим важним променама које су у надлежности Министарства.

Ђорђевић је истакао да је председник Републике Србије Александр Вучић дао јасне смернице Влади Србије које подразумевају да се до краја 2019. године изради нови Закон о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова породица.

„Председник Вучић је дао јасну директиву када је у питању закон о борцима, он је завршен у року, крајем прошле године.  Закон је ушао у законодавство, са тим су упознати председник Републике и председница Владе. Следи јавна расправа која ће бити организована у 13 градова Србије“ рекао је министар, истакавши да је нови Закон сублимација свих закона.

Ђорђевић је додао ће након што Влада буде дала сагласност за јавну расправу, Министарство  објавити на свом сајту све предлоге.

Након завршетка јавне расправе, предлог Министарства је да са Министарством финансија и председником Вучићем утврде захтеви, финансијске могућности државе, како бисмо могли да  у свим аспектима, где год је то могуће, изађемо нашим грађанима у сусрет.

Министар Ђорђевић осврнуо се и на прошлонедељни састанак са премијерком Србије Аном Брнабић и са представницима Удружења ратних војних инвалида.

„Велика већина подржава ово што ми радимо. До 2012. године држава се лоше опходила према борцима. Та ружна прошлост и ружан однос према њима је сад ствар прошлости. Ви сте видели да ми чак и у обележавању датума, важнијих датума наше историје инсистирамо на поштовању, уважавању. Нашем народу су се дешавале разне ружне ствари које сада називамо правим именом. Не треба да их заборавимо, али свакако треба да опростимо” рекао је министар и додао да ратни војни инвалиди желе да се чује њихов глас, као и да је то управо суштинска разлика од начина како су били третирани раније, односно пре 2000. године.

Ђорђевић је рекао да је рад у катастру успостављен.

„Сваки радник има право на штрајк и то се поштује. Сви захтеви Републичког геодетског завода, због којих су запослени ступили у штрајк сада су испуњени. Један синдикат је иступио из свега тога” рекао је министар и додао да верује да ће реорганизација бити завршена у току ове године.

Министар Ђорђевић овом приликом се осврнуо и на Закон о финансијској подршци породици са децом, рекавши да је Радна група доставила анализу ефеката примене Закона.

„Нисам био задовољан предлогом који је доставила Радна група, те је Министарство и поред добијеног предлога, припремило још четири нова, и презентовало их председници Владе Ани Брнабић” рекао је Ђорђевић и истакао да Влада размишља о мајкама у Србији, жели да им помогне у складу са могућностима наше земље.

Министар Ђорђевић, такође је истакао, да Министарство активно ради и на предлогу измене и допуне Закона о запошљавању странаца. Он је навео да је технички проблем око издавања виза и радних дозвола регулисан, и да ће Министарство заједно са Министарством унутрашњих послова убудуће иностраним грађанима издавати боравишне визе и радне дозволе у Србији.

„То је и битно и добро за нашу земљу,  јер желимо да привучемо и нове инвеститоре” рекао је министар и додао да истовремено и експертски тим, којим он руководи, ради и на задржавању младих у Србији.

Министарство за рад, запошљавање, борачку и социјалну политику обухвата читав живот у Србији, од момента када се дете роди до пензије. Оно је део свакодневног живота запослених, незапослених, пензионера, породица, социјално угрожених, деце…

Управо због тога што је толико широко, оно не може да испуни све што се од њега очекује и тражи. Једноставно, држава не може да реши све проблеме – каже у разговору за “Дневник” Александар Вулин, који је на челу тог министарства.

– Оно што можемо, ми и чинимо, јер Србија, ма колико се то можда не види, издваја доста новца за социјалну помоћ и по томе је заправо социјална. Наше надокнаде су међу вишима у окружењу, али се увек може поставити питање да ли оне одлазе у праве руке, да ли је неко остао ускраћен и да ли је свака од тих надокнада испунила циљ, односно оно због чега се даје – објашњава Вулин.

Значи ли то да се мора направити другачија прерасподела социјалне и друге помоћи и да ли је то могуће без социјалних карата, које се већ годинама најављују али још нису угледале светлост дана?

– Протеклих 100 дана покренули смо многа питања у том правцу и дирнули у многа “осиња гнезда”, почев од злоупотребе старих у илегалним приватним домовима, од давања социјалне помоћи радно способним, па до преиспитивања дечјих и родитељских додатака, накнада породиљама… Свуда има много злоупотреба, јер се у овој држави годинама не контролише на шта и коме дајемо новац. Једноставно, новац се расипао без контроле.

Ма колико бенигно изгледао Закон о финансијској подршци породици, и ту има проблема, јер се кроз њега исплаћује 50 милијарди динара, али он ипак не обухвате све оне које би требало. До краја године предвиђено је и доношење закона о борачко инвалидској заштити, и многи њиме неће бити одушевљени јер ће се тек онда коначно одредити ко је био борац а ко није, ко треба а ко не да има борачку заштиту и додатак. Многи ће остати без права на основу борачких привилегија, док ће их добити они који заслужују, а можда до сада нису имали.

Морамо донети много закона из скоро свих области да бисмо знали где се троши новац, да бисмо контролисали оно што држава даје и што више били на услузи онима којима је помоћ заиста потребна. Због тога су нам и те социјалне карте веома важне. Али биће нам потребно око три године да их урадимо како треба, да оне буде такве да на основу њих и ова и све будуће власти раде што праведније а помоћ добију само они којима је потребна и који је заслужују.

Процењује се да је сваки пети прималац социјалне или материјалне помоћи радно способан те да би они, као што је пракса у многим европским државама, ипак нешто могли и да раде како би барем делимично узвратили држави оно што добијају?

– Већ смо Влади предложили доношење уредбе о радној активацији корисника социјалне помоћи. Ако неко прима социјалну помоћ а радно је способан, он мора да се одазове на позив локалне самоуправе и ради оно што се од њега затражи. Имали смо поплаве и морали смо да зовемо грађане у помоћ, али могли су и сами радно способни којима држава помаже да се јаве и да прискоче онда када је тешко. Нису, али то тако више не иде.

Затим, морамо са Националном службом за запошљавање дефинисати колико је тачно људи на евиденцији, дакле који су заиста незапослени и шта значи “тражим посао”, односно како се то доказује. Мора се поставити питање да ли одбијање понуде преквалификације или доквалификације и слично представља активно тражење посла или не. Морамо прецизније видети и ко овде стварно тражи посао и коме он треба, коме треба социјална помоћ, а ко то право остварује и при томе ради, ко уопште неће да ради а итекако би могао… То је шума кроз коју морамо да се пробијемо, али за то и само тржиште рада мора бити сређено и уређено.

Доношење измена Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању пратио је прекид социјалног дијалога и код предлагања оба законска акта држава је, без синдиката, одлучивала о судбини запослених и будућих пензионера. Зар је морало бити тако?

– Нисмо се ми ни свађали, ни били ожучени ни огорчени. Максимално сам се трудио да сачувам социјални дијалог и он ће се наставити, јер живот не може да стане зато што су донета само два закона. То је бука и бес. Улога државе би морала да буде нека врста посредника између послодаваца и радника, односно синдиката и удружења послодаваца. Нажалост, пошто они нису могли да донесу ништа сами, онда смо ми морали преузети одговорност за битне реформске законе. То смо и урадили.

Измене Закона о раду су биле изузетно важне за ову државу, јер је он постао нека врста симбола и гаранта политике Владе да ће испунити оно што је обећала. Било би логично да су и синдикати то разумели па признали да се може донети и најсоцијалистичкији закон на свету, али ако се он буде примењивао у празним халама - од тога нема ништа. Нема радничких права без рада, нема синдикалних права без рада, без колектива, посла... С друге стране, када се погледа највећи број суштинских сукоба између нас и синдиката, у фокусу и нису била радничка права већ неке њихове привилегије и ништа друго.

Да ли је све то заправо изазвало политизацију односа синдиката и државе од које радници немају никакве користи?

– Управо тако. Синдикати су изашли са причом о генералном штрајку и тиме ништа нису помогли радницима, поготово што се највећи део тог сукоба односио управо на запослене у јавним предузећима, односно администрацији и државној управи, који су и овако - није ми драго што морам то да кажем али је истина - више заштићени од радника у приватном сектору. Ту има синдиката за разлику од приватног сектора где их нема, и зато радник из приватног сектора и неће доћи на генерални штрајк нити ће разумети зашто се они што имају више и што су боље заштићени - буне.

Синдикати замерају да се неке одредбе закона, као што је минули рад, односе само на раднике у приватном сектору али не и оне у државној администрацији. Да ли је то тачно?

– И јесте и није. Могли смо потпуно укинути минули рад да би сви били једнаки, али то не би било добро. Успели смо да сачувамо барем нешто од минулог рада. Минули рад је, волели ми то или не, категорија која више нигде не постоји, зато што послодавац плаћа искуство које му је корисно и потребно а не оно што је радник радио пре тога у неком другом предузећу. Послодавац са радником договара износ надоканаде, а шта где приказује то је друга ствар.

У државним интитуцијама тренутно та одредба о минулом раду не важи, јер они имају посебне законе које уређују њихов статус, али је у скупштинској процедуру измена управо тих аката како би се они прилагодили измењеном Закону о раду. То значи да ће и за њих важити исти обрачун минулог рада. Дакле, и њима ће се обрачунавати минули рад само код последњег послодавца, односно у државној служби, а оно што су пре радили неће им бити обрачунавано. Лично сам погођен том одредбом, јер од 18 година стажа само две сам у државним службама а пре тога сам радио у приватним предузећима и то ми се не рачуна.

Правни стручњаци кажу да је сама идеја да обрачунски лист буде извршна исправа добро замишљено, али да је практично неизводљиво, јер даље све зависи од суда. С обзиром на велика кашњења у правосуђу, да ли то право радника само добро звучи а ништа у конкретном случају односно наплати не значи?

– Не можемо ми ништа да не радимо само зато што су нам судови спори. Ово јесте механизам који ће значајно убрзати наплату неисплаћених зарада и права прилика да покажемо да смо организована и озбиљна држава. Али вероватно ћемо морати да разговарамо и са судијама како би они брже поступали. Иначе, ствар је крајње једноставна: са обрачунским листићем, за који смо већ првог дана урадили правилник како треба да изгледа, радник одмах иде на суд.

Дакле, радник већ у извршном поступку, без вођења судског спора, показује обрачунски листић и по судском налогу добија своју неисплаћену зараду. Тиме заправо обрачунски листић зарада има својство менице. Нема више рочишта, нема адвоката, суд одмах провера са послодавцем да ли је обрачунска исправа тачна. И оног тренутка када се у то увери, издаје решење и радник са том „меницом” стаје у ред првог повериоца.

Оно што је једина мана тога нису судови већ то да се може догодити да послодавац на рачуну једноставно нема новца. У том случају радник не може да наплати дуговања односно неисплаћене плате.

Јавили су се неки радници којима су газде одмах по ступању на снагу ових измена Закона о раду најавиле да им неће давати обрачунски лист да не могу да иду у суд. Шта у таквим случајевима?

– То је кршење закона и послодавци ће за то бити озбиљно и оштро кажњени. Због тога смо радили, а радићемо још више, на јачању инспекције рада која ће у таквим случајевима одмах реаговати. Радници се морају платити исто као што се плаћају добављачи, враћају кредити, купују аутомобили… Нећемо више да дозоволимо да неко спонзорише концерт, а да му радници штрајкују на улици зато што месецима нису примили плату. Једноставно, сваки послодавац који користи радника да ради за њега мора да му исплати плату, а уколико то не чини, имаће посла са инспекцијом за рад. Подсетићу да је та инспекција већ сада добила шира овлашћења и да ће одмах реаговати а не чекати да се накупи више неисплаћених плата или да више месеци радници не добијају обрачунски лист.

У овом тренутку имамо изједначен број пензионера и запослених. Шта треба учинити да би се створила реална претпоставка за одрживост пензионог система?

– Без раста привреде ништа није могуће. Закон о раду јесте важан, као и измењен Закон о ПИО, али то није довољно. Нису довољни ни закони о приватизацији, стечају... Нама треба ново запошљавање, чак и да дајемо субвенције свима који хоће да инвестирају у Србији, да развијају предузећа која ће радити и примати раднике. Морамо чинити све да дође до повећања запослених. Имамо 1,7 милиона пензионера и да бисмо испунили европска правила, према којима је однос три запослена на једног пензионера, проста математика говори да бисмо требали да имамо 5,1 милиона запослених. У земљи са 7 милиона становника у којој ни нема толико радно способних, то једноставно није ни могуће. Зато се боримо како знамо, можемо и умемо, али ако реализујемо збир свих потребних мера - успећемо. Однос неће бити као европски, али ће довести до одрживости пензионог ситема.

Морају се изједначити услови пензионисања жена и мушкараца

Док с једне стране држава најављује повећање права радницама, како у погледу породиљског, трудничког, рада под посебним условима.., с друге су стране усвојене измене Закона о ПИО директно погодиле само жене, јер су њима измењени услови за одлазак у пензију и повећане године живота као услов пензионисања?

– До уједначавања услова за пензионисање жена и мушкараца морало је доћи, то је општи светски тренд и то нисмо могли избећи. Трудили смо се да то буде постепено, па ће тек 2032. године жене са 65 година ићи у пензију и тек тада ће се изједначити по годинама живота са мушкарцима. Оставили смо да мајке троје деце добијају две године посебног стажа и још смо додали да се за једно дете добија пола а за двоје годину дана.

Водили смо рачуна о положају жена, јер добро сви знамо да оне имају два радна времена на послу и код куће, али ово смо једноставно морали да урадимо. Данас је свака трећа пензија у Србији превремена и то се више не може издржати. Због тога смо морали кренути са резањем свега што се резати може, а за почетак смо одмах укинули бенефицирани стаж за многе којима он реално никада није ни требао да се рачуна.

Од ове године, сећање на 17. март 2004. године биће део програма обележавања годишњица историјских догађаја и први час у свим школама у Србији почиње подсећањем на тај трагични догађај.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин рекао је да је 17. март 2004. године све почело једном великом лажи - да Срби пуштају псе на албанску децу и да је та лаж била повод, који нико до сада није демонтовао.
"Нико никада није признао да је све то била страшна лаж. Погром на Косову и Метохији се није десио јер су га Срби изазвали", подвукао је Вулин и додао да никада није касно да се призна истина.

Он је рекао да "велики свет који је ћутао о истини 17. марта, може данас да призна велику лаж" и каже "извините".
Онда би, како сматра, можда могли да се нађу кривци, као и да буду кажњени.

Вулин, који је бивши директор Канцеларије за Косово и Метохију, рекао је и да би, када би се нашли кривци и када би били кажњени, имало наде за свако људско биће на КиМ.
"Ако се истина никада не буде признала и ако нико никада не буде кажњен, онда нема наде ни за Србе на Косову и Метохији, као ни за једно биће на планети", упозорио је Вулин.

Према његовим речима, ово је први пут да се мартовско насиље над Србима на Косову и Метохији обележава као део државног церемонијала и да ће тако остати.

Вулин је истакао и да се то никада неће заборавити и да деца о томе треба да уче, као и да се то ниједној нацији никада не сме догодити.

На часу седмог разреда којем су присуствовали, Ђурић и Вулин су питали ученике да ли знају шта се догодило 17. марта 2004. године, да ли су икада били на Косову и Метохији, да ли би волели да оду тамо, да ли познају некога са КиМ...
Ђаци су имали прилику и да виде филм о мартовском погрому, а истакли су да су им најпотресније слике када су Албанци ломили крстове на српским црквама јер су тиме "покушали да нас избришу, као да никада нисмо били на Косову и Метохији".

Вулин је ђацима такође објаснио да је догађаје 17. марта 2004. године узроковала "страшна лаж", коју нико никада није признао и навео да су њихови вршњаци на Косову и Метохији прерано одрасли, јер су "доживели лаж, видели ватру, знају шта је мржња"...

"Наша жеља је да се наша деца у Београду, али и у другим деловима Србије, сећају овако тешких догађаја и да остану у вези са вршњацима на Косову и Метохији", рекао је Ђурић новинарима након школског часа.

Како је истакао, "само сећање и солидарност могу да нас доведу до тога да неко од њих једног дана у Високим Дечанима упали свеће слободе које је царица Милица оставила у аманет и које се ту чувају".

Он је додао да је култура сећања саставни део културе и цивилизације сваког европског народа, а да је мало таквих народа који су у својој историји доживели такву врсту трагедије и патње, какву је доживео српски народ.
"Ми не желимо да се то икада понови, а да се то не би поновило морамо да сачувамо сећање на узроке, као и да позовемо на одговорност кривце за 17. март", поручио је Ђурић истичући и да за то још нико није кажњен.

Он је подсетио да је 17. марта 2004. године, претходио 24. март 1999. године, када је почело бомбардовање, и да се од тада наша влада, држава и војска не налазе у пуном капацитету на КиМ.
"Вреди се борити, уверен сам да Србија на Косову и Метохији има будућност, као и у сваком другом делу земље", закључио је Ђурић.

Ђурић је рекао да 17. март опомиње и подсећа да имамо браћу и сународнике на Косову и Метохији који заслужују да им помогнемо и да их не заборавимо.

Он је рекао и да је држава "темељ сигурности у нашим животима коју треба заједно да градимо".

Ђурић и Вулин су најавили да ће једно одељење са Косова и Метохије довести у посету вршњацима у ОС С "Дринка Павловић", као и да би могла да буде организована ескурзија да ђаци из Београда посете српске манастире у јужној покрајини.

Комисија за доделу новчаних средстава за изградњу, учешће у куповини, односно куповину куће или стана по основу рођења детета донела је прво позитивно решење, којим се одобрава помоћ државе у износу до 20.000 евра за куповину или изградњу прве некретнине, а у оквиру мере помоћи за мајке које су добиле дете након 1. јануара ове године.

Министар финансија Синиша Мали и министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић изразили су задовољство што је држава још једном показала да је способна да помогне онима којима је помоћ најпотребнија и што помаже грађанима у решавању важних животних питања. 

Реч је о породици из Сомбора, која има тромесечну бебу, и која купује први стан, од 96 квадрата.

„Веома сам срећна што је владина комисија којом председавам донела прву позитивну одлуку о додели новчаних средстава за учешће у куповини прве непокретности, а на основу рођења детета у овој календарској години“, рекла је проф. др Дарија Кисић, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. 

Министарка је рекла да је једна од најважнијих ствари у животу да се реши стамбено  питање.

„Поносна сам што смо овим средствима помогли решавање стамбеног питања младе мајке из Сомбора и њеног тромесечног сина и надам се да ће у свом новом дому, стамбеном објекту  од 96 квадрата, ова трочлана породица остварити све своје снове и имати леп живот испуњен осмесима, љубављу, топлином. Надам се да ће у том дому одјекивати дечији смех и жагор. За сваког од нас једна од најважнијих ствари у животу јесте да стекне свој кров над главом, а држава Србија је овим програмом показала да брине о својим грађанима и да свакодневно ради на стварању услова за њихов што квалитетнији  живот“ рекла је министарка.

Министарка Дарија Кисић је позивала све жене које су и које ће у овој, и у наредним годинама, постати мајке, а које немају решено стамбено питање, да искористе право које им држава гарантује.

Министар Мали је подсетио да је Влада Републике Србије усвојила уредбу и одлуку којима се дефинише и прецизира начин куповине или учешће у куповини некретнина за породице које треба да реше стамбено питање, а које су добиле или ће добити дете после 1. јануара ове године.

Синиша Мали је рекао да право на новчану помоћ државе имају мајке, које новац могу да искористе за изградњу, учешће у куповини, односно куповину куће или стана. Како је додао, право на помоћ државе може да оствари мајка под условом да први пут стиче кућу или стан на територији Србије.

„Најсрећнији тренутак у животу је сигурно кад добијете дете, а драго ми је што држава једним делом може да допринесе породицама у тим срећним тренуцима. Ова помоћ се односи на мајке чије је дете рођено после 1. јануара, без обзира које је по реду рођења. Максималан износ средстава која се могу доделити је 20.000 евра, а потребно је да су укупни приходи подносиоца захтева и супружника, односно ванбрачног партнера, нижи од две просечне нето зараде у Републици Србији“, напоменуо је министар Мали.

Министар је подсетио да је новац за ову меру је обезбеђен у буџету Републике Србије и да држава има довољно средстава да исплати помоћ свима којима она буде одобрена. 

„Наше јавне финансије су у потпуности стабилне и све што смо обећали, испунили смо у дан и у динар. У буџету мора бити новца за децу, за породицу, за повећање наталитета, јер без деце нема ни будућности. Упркос несигурности и кризи која влада у целом свету, наша држава показује да је ту за грађане, да брине о њима, да нису сами и да увек могу да рачунају на помоћ и подршку“, напоменуо је министар финансија. 

Он је подсетио и да је држава значајно повећала издвајања за прво дете, за које се почев од 1. јануара добија чак 300.000 динара, као и да  родитељи за друго и треће дете добијају једнократно по 100.000 динара, уз већ постојећих 10.000 динара месечно у трајању од две године за друго дете, односно 12.000 динара месечно за треће дете у трајању од 10 година.

„Издвајања за децу и повећање наталитета нису трошак већ инвестиција. Деце треба да се рађа што више и надам се да ћемо кроз ове мере потрошити много новца јер ће то значити да се родили много беба. Надам се да ће породица из Сомбора уживати у свом новом дому“, закључио је министар финансија Синиша Мали.