Ауторски текст министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорана Ђорђевића поводом обележавања 75 година од ослобођења преживелих логораша у бројним концентрационим логорима, како оних у Пољској, самој Немачкој и другим окупираним земљама Европе, тако и логора смрти у усташкој Хрватској, објављен је у листу „ Политика“ под називод „Обавеза сећања и незаборава“, који вам преносимо у целости. 

Током прошле недеље пажња светских и домаћих медија била је усмерена на разговоре у Вашингтону, које је српска делегација, предвођена председником републике Александром Вучићем, водила са представницима привремених косовских институција, око бројних отворених питања за које се већ деценијама покушава пронаћи одрживо и обема странама прихватљиво решење. Епилог тих разговора, касније током недеље настављених у Бриселу, садржан је у документу који је потписан у присуству председника САД, Доналда Трампа и који представља основу за даље разговоре, али који у много чему представља и својеврсну, и симболичну и суштинску, победу политике коју Република Србија и њен председник, Александар Вучић, од почетка заговарају када је косовски проблем у питању.

У медијској сенци тих, историјски важних разговора, остала је, сасвим разумљиво и очекивано, једна друга наша, српска, победа – победа истине, оличена у постављању и отварању документарне изложбе и међународне научне конференције под називом Јасеновац – право на незаборав. 

Користећи грађу и артефакта из архива Израела, Немачке, САД, Норвешке, Србије и Хрватске, идејни творац изложбе, светски признати експерт за питање холокауста, проф.др Гидеон Грајф, из Института за Холокауст Шем Олом из Јерусалима је, у сарадњи са нашим историчарима, реализовао овај пројекат по угледу на изложбу која је у седишту УН у Њујорку била постављена 27.јануара ове године, на светски дан обележавања сећања на жртве холокауста у Другом светском рату. Посебну симболику ове изложбе чинило је место њеног постављања – спомен парк Крагујевачки октобар, у Шумарицама – место на коме се одиграо један од најужаснијих злочина који су починили нацисти у Србији, стрељање 3000 Крагујевчана, од чега 300 ђака крагујевачке гимназије. Та симболика ужасног, бесмисао бестијалне смрти (међу стрељанима било је и петнаесторо деце старости између 8 и 14 година) као и привилегија коју сам имао – да се обратим учесницима међународне конференције – потакла ме је да овим текстом покушам да дам допринос ономе што се у савременој историографији назива култура сећања, мада је мој лични став да није далеко од истине да би исправније било то назвати – обавезом сећања, обавезом незаборава.

Назвати сећање на ужас кроз који је људска цивилизација прошла – обавезом – тим пре је прецизније и примереније, узимајући у обзир и то да се ове, 2020-е, навршава 75 година од ослобођења преживелих логораша у бројним концентрационим логорима, како оних у Пољској, самој Немачкој и другим окупираним земљама Европе, тако и логора смрти у усташкој Хрватској. Највећи и најстрашнији симболи зла, за које нема примера у целокупној људској цивилизацији, фашистичко-нацистички логори смрти, тамна су мрља на савести човечанства, неизбрисива срамота људског рода. Посебно место на тој мапи земаљског пакла заузимају Аушвиц и, за нас, Србе, Јасеновац, као најужаснија стратишта јеврејског, односно српског народа, којима је управо ту, на тим местима страве и патње, била намењена судбина потпуног физичког уништења, на изразито суров и болесно систематичан начин.

Историја нам је показала да су они, који су се уздали само у силу свог и оружја својих моћних савезника и покровитеља, а не у силу закона, правде и морала, били у стању да пронађу изговор за отпочињање рата, као што су пронашли и изговор за геноцид који су истовремено спроводили. Оно што нас приморава да се замислимо над злом које је чињено није само његова баналност, баналност зла – како је то својевремено дефинисала Хана Арент, говорећи о злочинцима, о онима који су убијали, а присуствујући суђењу једном од највећих злочинаца, Ајхману, већ нажалост јесте и чињеница да је велика већина припадника немачког, као и хрватског народа, на то и такво, на толико злочињење, на затирање читавих генерација – била нема, да није, уз часне изузетке, реаговала, да се није побунила и супротставила. Ретки су, и тим пре заслужују наше сећање и поштовање, били гласови и поступци оних који су оспоравали систематско обесправљивање, па затим и зверско мучење и убијање милиона Јевреја, 6 милиона Јевреја, и неколико стотина хиљада Срба, о чему се, о том броју српских жртава једне монструозне политике, нажалост, и данас воде полемике, у покушају да се историја фалсификује и преиначи, да се злочин умањи и оправда, као да ревизионизам те врсте може да порекне и промени чињеницу, чињеницу, понављам – о 1 милион јеврејске деце испод 15 година старости која су убијена у нацистичким логорима, и имена, тачна имена, пописана имена, 74.762 детета, углавном српске националности, али и ромске и јеврејске деце, која су страдала у дечијим, понављам дечијим логорима у НДХ, логорима –  оформљеним само за децу, логорима какве ни нацисти нису имали. 

Поред физичког уништења, та два најмонструознија изданка идеологије фашизма, нацистичка Немачка и усташка Хрватска, посебну пажњу и напоре уложили су у то да затру и омаловаже сваки културолошки траг постојања јеврејског и српског идентитета на тлу на коме су ти народи вековима живели. Сетимо се само да је, поред тога што је разарао и спаљивао до темеља, широм покорене Европе, нацистички режим претварао јеврејске синагоге у борделе намењене есесовским официрима. Усташки режим је, поред тога што је разарао и спаљивао до темеља српске православне светиње, изнедрио и посебан програм „преверавања“, односно насилног покатоличавања сасвим мале српске деце, оне која су имала више среће од оне деце којима је насилно и у великим мукама живот одузет у Јасеновцу или логорима смрти које је усташки режим посебно наменио искључиво за убијање деце, какав је, на пример, био логор Јастребарско, само њега да поменем, у којем је живот изгубило преко 22 хиљаде деце.

Председник Александар Вучић је у више наврата истакао да ће ускоро бити снимљен и јавности приказан први српски филм који за тематику има страдање нашег народа у логору Јасеновац. Први пут после 70 година ми ћемо оно, што смо у име будућности спремни да опростимо али не и да заборавимо, учинити и тако јавним, што је веома значајно за културу сећања, за обавезу незаборава, за вечну обавезу памћења нових генерација грађана Србије, који би требало да гаје и обнављају нарочиту врсту пијетета према свим страдалницима геноцида почињеног од стране усташке НДХ. Тај филм ће режирати српско-амерички редитељ Предраг Антонијевић, уз консултантску подршку Мајкла Бернбаума, свакако једног од најреферентнијих имена у свету филмске продукције, што само по себи имплицира и да ће монструозни јасеновачки злочини почињени над Србима, Јеврејима и Ромима постати познати широј, светској јавности и спречити све будуће покушаје манипулације и извртања историјских чињеница.  Такође, у сарадњи са Републиком Српском и председником Милорадом Додиком, председник Вучић је истакао решеност и посвећеност изградњи меморијалног комплекса, којим ће се на достојан начин одати дужно и трајно поштовање жртвама геноцида, извршеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ у Другом светском рату. Све то представља значајну промену у политичком приступу наше државе историји, њеним догађајима, али и поукама које се из тих догађаја могу извући. Суштинску промену, утемељену на реалном сагледавању односа снага у савременом свету, промену засновану на чињеници да Република Србија и њени грађани морају своју будућност трасирати на оном што је достижно и оствариво, и за шта имамо и историјско, морално и свако друго право, као народ који је до сада увек био на страни оних који су се борили против зла, на страни бранилаца свих цивилизацијски вредности на којима почива људска заједница. Достојно и достојанствено обележавање сећања на жртве које су у тој борби изгубиле своје животе, само је почетни, али и најважнији, корак – корак који спречава да се истина кривотвори.    

У том смислу, покушаји ревизије историје, фалсификовања и негирања података и чињеница о геноциду, нажалост све присутнији и све гласнији, представљају такође изазов са којим се морамо суочити – бескомпромисно и доследно, управо као додатну обавезу обавези сећања, јер – од лажи и вербалног насиља до гасних комора и србосјека, историја нас томе најбоље учи – није дуг пут. Посебну пажњу морамо посветити истини о броју страдалих, јер лицитирање бројем жртава само је додатно њихово понижавање и пружа могућност онима који историју фалсификују да још једном, да поново, убију већ убијене да их релативизовањем чињеница трајно убију, бришући их из нашег памћења, из наше колективне меморије. 

Оставимо, стога, историју и њена факта и доказе – историчарима. Наша је улога да не заборавимо и не дозволимо да се оно што је непобитна истина преправља и, тиме, поново убија и додатно унижава она некадашња, и тада и данас, невина жртва. Наша је обавеза да се сећамо, то је наша дужност, наш морални императив. При томе би ми, Срби, требали да се угледамо на пријатељски и састрадални народ, на Јевреје, са којима смо на истим стратиштима, овде, у Србији, али и на понекима у другим земљама, од исте руке страдали. Требало би и нама, обавеза сећања да буде поткрепљена ставом: Никад више!