Претрага

Вучић је на свечаној Академији поводом обележавања седам деценија од победе над фашизмом рекао да ми на Дан победе славимо то што су "наши људи победили немачку чизму и усташки нож и све друге који су у нестанку Срба видели решење својих проблема".

Свако друго тумачење било би неисправно, поручио је премијер.

Он је рекао да када се види кроз шта смо прошли и колико нас је нестало и када се види да смо још ту и да хоћемо да идемо даље онда може бити јасно зашто нам је овај дан важан.

Показали смо да смо, као и увек, знали да одаберемо између добра и зла, рекао је премијер.

Вучић је захвалио амбасадору Русије Александру Чепурину на дивним речима, али се и извинио на томе што, како је рекао, неретко заборавимо, некад намерно, некада ненамерно, на највећи допринос Црвене Армије.

"Ово је наш дан - велики дан за нашу Србију, Дан победе и баш зато наша војска је данас поносно марширала Црвеним тргом у Москви у строју са руским војником, савезником и победником у рату који је у Русији преломљен" навео је премијер.

Част борцима Црвене Армије, част палим борцима свих других савезничких војски, рекао је Вучић, на чије су речи окупљени у Центру Сава Сава центру устали и аплаузом поздравили.

Како је рекао, баш због несебичности српског народа, као поносни Србин- антифашиста, неће и не сме да заборави да је Стјепан Филиповић, који је победнички подигао своје стиснуте песнице испод вешала у Ваљеву био Хрват, а његов брат Шимун одбио да каже да је Хрват и да је са српском браћом мирно отишао до гублиишта у Крагујевцу.

Он је подсетио и да је трећи од Филиповића, Никола, погинуо на Зеленгори.

Када бих заборавио њих, заборавио бих и сваку нашу жртву - Светозару Радић, која је са 17 година под вешалима одбила помиловање, узвикнувши да неће бити издајник српског народа, казао је Вучић.

Онда би, наставио је, заборавио и Јасеновац и Јадовно и Крагујевац и Краљево, као и све друге који су од Београда и Ниша до Јадрана, пали за нешто, како год да нам се државе зову, нама заједничко, за слободу.

"И баш зато ту слободу нећу да делим на нашу и њихову, и нећу да делим наш народ у Србији. Срби су антифашити - борили су се и увек ће се борити против фашизма", поручио је Вучић.

Како је рекао, та извојевана слобода и животи припадају читавом свету - оном који је настао на рушевинама победе над једним великом злом.

Он је казао и да је Европа у српској историји и традицији, у нашим жртвама и слободарским генима, али да није наша обавеза, нити награда, као што ни ми нисмо њена казна.

"Она је увек била део нас и ми смо део ње. Ми смо и део и целина, део који је покренуо велику машину и без којег се не може, целина која би без нас била празна, без основних делова", рекао је Вучић на свечаној академији поводом Дана победе над фашизмом.

"Србија је пред нама, а не само Европа, Србија која хоће да буде препозната као слободарска и европска, пре свега своја и својих грађана", додао је он.

Како је истакао, Србија хоће да гради себе и да изгради друге, да буде велика, да је се нико не плаши, да буде лидер, а не господар, да ништа не чека, већ да буде жељно очекивана.

"Ми смо данас пред нама и можда први пут у последњих 30-так година можемо мирно да се погледамо, имамо ране и ожиљке, али су нам очи бистре", истакао је премијер.

Како је рекао глава нам је високо, и данас, али и сутра ми Срби, грађани Србије и Србија не моли и данас и сваког другог дана, ми знамо и ко смо и од кога потичемо, баш као што коначно знамо и шта хоћемо да будемо.

У свом говору, Вучић се осврнуо и на то што Србија није увела санкције Русији, рекавши да смо једини народ у Европи који својим пријатељима, ни под најтежим притисцима, није увео санкције.

"Зато питање за нас није ко смо ни где припадамо, питање за нас јесте ко и какви хоћемо да будемо и управо данас то и показујемо, да смо мали, бројчано мали, али велики народ, да смо у Европи једини који нашим пријатељима Русима ни под најтежим пртисицима нисмо увели санкције".

Дан победе над фашизмом обележен је централном државном манифестацијом уз поруку да је Србија поносна на своју антифашистичку борбу и да исказује част својим палим борцима, борцима Црвене армије, као и свих других савезничких војски.

Свечаности су присуствовали и председница парламента Маја Гојковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин, државни званичници, руски амбасадор Александар Чепурин и други представници страних амбасада, верских заједница и бројни гости, а почела је државном химном коју је извела девојчица Ивона Рамбосек.

Амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин поручио је да је будућност у јединственој Европи, без зидова који је деле, и изразио уверење да Руси и Срби никада неће бити једни против других.

Он је истакао да будућност Европе, па и Русије и Србије, у многоме зависи од тога како ћемо да сачувамо оно што је вредно.

Захваливши се свим савезницима који су се борили током Другог светског рата, Чепурин је рекао да су ипак највећи допринос дали совјетски и југословенски народ.

У оквиру културно - уметничког програма хор и оркестар ''Браћа Барух'' извели су песме "Слободо'', ''По шумама и горама '' и руску песму ''Дан победе'', а приказани су и снимци Београда током рата и после ослобођења.

У оквиру порграма, наступили су и глумци, а у сали су била и бројна деца из уметничке школе Артимедиа која су носила савезничке заставе.

Скуп је завршен приказивањем филма ''Битка за Севастопољ'', а планиран је и ватромет на Ушћу у 23 сата.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања позива све заинтересоване незапослене грађане, да се пријаве за програм преквалификације за ИТ Националне службе за запошљавање, у периоду од 9. до 22. јула 2018. године путем сајта www.itobuke.rs.

Влада Републике Србије и ове године наставља програм преквалификација за ИТ у којем ће кандидати имати прилику да стекну потребна знања и постану програмери почетници. Програм је покренут 2017. године на инцијативу председнице Владе Ане Брнабић.  

Програм помаже решавању недостатка радне снаге у ИТ сектору, који је један од најбрже растућих сектора у економији Србије, са растом извоза од преко 20% годишње.

Отворено је 775 места за будуће преквалификанте у 10 градова широм Србије.  Програми ће трајати између 250 и 400 часова, након чега следи пракса од 20 радних дана у некој од ИТ компанија. Сви пријављени кандидати ће проћи први круг селекције кроз онлине тестирање које ће бити спроведено у августу, док ће финални избор кандидата вршити извођачи обука.

После прве фазе преквалификација преко 30 одсто учесника запослило се на ИТ позицијама са просечном почетном платом од око 45.000 динара. Још 700 кандидата завршава другу фазу преквалфикација у јулу и августу, а неколико десетина се већ запослило.

Јавна набавка за организације које ће селектовати и обучавати кандидате се може видети на сајту

Националне службе за запошљавање и биће отворена до 16. јула, док ће јавна набавка за извођаче тестирања кандидата којим ће се урадити први део селекције бити отворена до 13. јула и ,такође је доступна на сајту Националне службе за запошљавање.

Планирано је да у септембру буде отворен позив за преквалфикације за ИТ за запослене грађане. 

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић, изасланик председника Републике Србије Александра Вучића, положио је венац и одао почаст поводом обележавања 100. годишњице од смрти Гаврила Принципа и обратио се присутнима. Његов говор преносимо у целости:

„На данашњи дан 1918. године у аустроугарском затвору умро је Гаврило Принцип, српски патриота и југословенски идеалиста који је извршио атентат на Франца Фердинанда.

Дозволите ми да Вам, као министар у Влади Републике Србијe и као специјални изасланик председника Републике Србије, Александра Вучића, подробније објасним зашто се грађани Србије са поносом сећају имена Гаврила Принципа, и због чега наша држава са посебним пијететом обележава дан сећања на његов лик и дело.

Пре свега, ма како се мишљења историчара из различитих европских земаља разликовала у тумачењу тог догађаја, нико ко се заиста разуме у војну вештину и дипломатију не може са озбиљношћу да тврди да један атентат може бити стварни узрок било ког рата, а нарочито не Првог светског рата, рата који се одвијао на већем делу земљине кугле.

Хитац Гаврила Принципа у аустроугарског престолонаследника најдаље је могао досегнути до тога да буде само повод за покретање сложеног механизма међусобних објава ратног стања између држава-чланица две војне алијансе, сила Антанте и Централних сила, механизма који би свакако, са или без Сарајевског атентата, пре или касније био покренут између две групе земаља које су , непомирљиво заступале два погледа на свет, два система вредности и два начина живота.

Први светски рат био је неизбежни сукоб између феудалног друштвеног устројства, милитаризоване државе и експанзионистичког и ревизиониостичког погледа на свет које су, са једне стране, заступале Централне силе, и, са друге стране, система вредности и цивилизацијских достигнућа које су браниле земље Антанте, који су оличени у парламентарној демократији, цивилном друштву и праву свих народа на слободу и  самоопредељење.

Због тога би крајње лицемерно и цинично било оптужити Гаврила Принципа за избијање Првог светског рата, и тврдити да би две групе европских народа подељене у два војна блока на миран начин превазишле све супротности настале из два опречна погледа на свет, да их само, ето, у томе наводно није спречио непромишљени гест једног  Гаврила Принципа, чија је једина неостварена жеља била да Европу, па и читав свет, стропошта у провалију војног сукоба дотад невиђених размера.

Историјска стварност ипак је знатно другачија од те хипотезе.

Против Краљевине Србије, која је и сама заступала систем вредности Антанте, након хабзбуршке анексије Босне и Херцеговине 1908. године, у аустроугарским војним круговима био је веома прецизно испланиран превентивни рат, којим би се, како се мислило у Бечу, трајно онемогућило уједињење српског народа са обе стране Дрине. Главни заговорник агресије на Србију био је нико други до аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. У главни град анексиране покрајине Босне и Херцеговине, Сарајево, 28. јуна 1914, на датум када читав српски народ обележава најважнију битку у својој историји, Бој на Косову из 1389. године, Франц Фердинанд долази да би, надомак границе са Краљевином Србијом, као главнокомандујући аустроугарске армије, присуствовао војним маневрима усмереним против Србије.

Можемо приметити три елемента у веома агресивној спољној политици Аустроугарске царевине и веома амбициозној личности надвојводе Франца Фердинанда: подјармљен је велики део српског народа у Босни и Херцеговини анексијом из 1908. године; анексија је изродила нову амбицију Беча да се без остатка пороби читав српски народ превентивном агресијом, уништењем и присаједињењем Краљевине Србије; а прва фаза планиране агресије морала је почети безочним понижавањем Србије и српског народа, односно демонстрирањем аустроугарске војне надмоћи на најзначајнији српски национални празник – Видовдан.

Дакле, Аустро-Угарска је већ присвојила једну територију са већинским српским становништвом (по попису из 1910, православни Срби су у БиХ чинили 43,49 одсто популације). То није задовољило амбицију њених лидера, који су зажелели да поробе Краљевину Србију и читав српски народ. Ни то им није било довољно, па су дошли на идеју да потпуно понизе и одузму достојанство сваком Србину ругајући се симболици Видовдана.

Испоставило се да ће та три елемента заједно постати трагичка кривица која ће уништити не Србију, већ Аустро-Угарску и њеног престолонаследника, односно оне који су били толико осиони и сигурни у своју моћ и превласт да нису помишљали ни на какав компромис са наизглед малом и нејаком Србијом: од ње су желели да одузму апсолутно све, укључујући и минимум националног достојанства.

Францу Фердинанду пресудили су припадници Младе Босне, југословенски ентузијасти који су се борили за слободу, самоопредељење и заједничку државу Јужних Словена. Случај је хтео да надвојводу убије баш Србин Гаврило Принцип, а не Бошњак Мухамед Мехмедбашић, који је такође учествовао у атентату. Аустроугарску војну силу потпуно је поразила и понизила малобројна, али по борбеном моралу и тактичкој генијалности супериорна српска војска у биткама на Церу и Колубари.

Након четворогодишњих рововских борби, крвавих битака, злочина над окупираним цивилним становништвом, глади и епидемија у којима је страдало преко 37 милиона људи, силе феудализма, милитаризма и експанзионизма претрпеле су потпун пораз.

По цену великих људских жртава и материјалних разарања, победиле су оне вредности које препознајемо у данашњој Европи, у којој се уважавају различитости а сви спорови решавају дијалогом и изналажењем компромисних решења, и у Европској Унији, која је осмишљена као породица равноправних народа.

Због тога смо посвећени изградњи добросуседских односа, успостављању трајног мира и економског развоја у читавом региону, а наш стратешки циљ јесте чланство у Европској Унији.

Ми се данас сећамо Гаврила Принципа као првог трагичног јунака чији је живот уграђен у принципе на којима почива данашња, демократска, цивилна и цивилизована Европа.

Слава му!“.

Венце су положили  представници Града Београда и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Изасланик председника Републике Србије, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић, поводом 76. годишњице од Битке на Козари,  коју заједнички обележавају Влада Републике Српске и Влада Републике Србије, положио је венац и одао почаст херојима у Националном парку  „Мраковица“ код Приједора у Републици Српској.

Церемонију је предводио председник Републике Српске Милорад Додик, а венце су, поред председника Додика и министра Ђорђевића положили и делегација Владе Српске на челу са потпредседником Сребренком Голић, делегације Народне скупштине Републике Српске, Председништва БиХ, СУБНОР-а, удружења логораша из Другог светског рата из Српске и Србије.

Након полагања венаца, министар Ђорђевић одржао је говор који преносимо у целости:

„Имам част да као изасланик председника Републике Србије Александра Вучића, у име Владе Републике Србије и Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова Србије присуствујем 76. годишњици Битке на Козари коју данас заједнички обележавамо са нашим домаћинима, Владом Републике Српске.

Браћо и сестре,

Много је организованих злочина и геноцида спроведено у историји човечанства. Толико много да их је тешко и побројати. Такође је непрегледан и списак народа који су истребљени са лица земље. Варвари су одувек чинили злочине, надирали у хордама, и према пораженим народима се односили на дивљачки и суров начин. Варварски злочини догађали су се често у историји и на различитим тачкама планете. Све до половине прошлог века и почетка Другог светског рата. Тада се догодило нешто до тада незамисливо. Тада су, по први пут у историји човечанства, злочине и дивљаштва чинили они који су били поносни на своју хиљадугодишњу културу, они из чијих редова су потекли неки од највећих умова 19. века. Показало се да је дивљаштво цивилизованих народа монструозније од било каквог варварства.

Погледајте предео око себе. На овим стратиштима, заједно са 3.000 храбрих војника Другог крајишког партизанског одреда, и уз 60.000 српских цивила, стараца, жена и деце, стрељано је и разнето. Преклано је и тада у јаму бачено све оно што су немачки и хрватски народ постигли на научном и уметничком плану до Другог светског рата. Попут спаљених српских села и градова Босанске Крајине, у прах и пепео претворене су све књиге и мисли Фридриха Шилера и Марина Држића. Монументални Мештровићеви кипови распали су се у парампарчад када су овим вијугавим планинским путевима протрчала босонога српска деца из поткозарја, а заглушујућу Вагнерову музику надвисио је хук козарачких шума на летњем поветарцу. У суочавању са сведочанством  дивљачких злочина које су починили људи којима је зацарило исконско зло, људски ум одбија да проналази узрочно-последичне везе, језик не проналази речи, а сам дах људима застаје више него пред било којим светским чудом.

Ми не смемо презрети образовање. Напротив. Једино образован човек може бити цивилизован у правом смислу те речи. Али такође морамо бити свесни да са великим знањем долази и већа одговорност.

Ово пре свега желим да поручим овде присутним студентима Криминалистичко-полицијске и Војне академије из Београда. Учите и напредујте. Ваш задатак је да браните српски народ – и зато дајте све од себе да га одбраните ако буде угрожен. Али пре свега имајте на уму добро име своје отаџбине, њену славну и часну историју, и све оне који су је вековима градили.

У лето 1942. године Коста Нађ и партизани Другог крајишког одреда храбро су се супротставили надмоћном нацистичком непријатељу, усташкој ками и геноциду над српским становништвом. Изгубили су Битку на Козари. Али је непријатељ на крају ипак побеђен, због тога што је временом читав свет почео да устаје против нацизма, и зато што не постоји угаони камен на коме се зло може трајно одржати.

Комеморацијом жртвама Битке на Козари и усташког геноцида над српским народом ми наносимо нов пораз фашизму. Иако неки то не би волели, ми ћемо их сваке године изнова поражавати, док год је света и века и српског имена.

Браћо и сестре,

Ми смо данас положили венце и запали свеће за душе наших невино страдалих предака. Они који данас полажу венце на гробове зликоваца такође сведоче о томе чији су потомци. Ми Срби смо увек били на правој страни, неки данас треба да размисле на чијој су страни. Борба између добра и зла била је део наше прошлости, понављаће се из године у годину и у будућности али добро ће увек победити.

А Козара, Козара никада неће бити покорена.

Смрт фашизму!

Живела Српска, живела Србија!„

Државна секретарка Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Стана Божовић је са помоћницима Сектора социјалне заштите и Пензијског и инвалидског осигурања, Биљаном Зекавицом и Зораном Милошевићем испред Министарства, поднела извештај о раду скупштинском Одбору за рад, социјална питања, друштвену одговорност за период од 1. јула до 30. септембра ове године.

Божовић је  ресорном Одбору Скупштине Србије представила извештај о раду Министарства и  том приликом истакла нормативне акте који су донети, а међу којима су :Акциони план за период 2021-2023. година за спровођење Стратегије о економским миграцијама Републике Србије за период 2021-2027.година., Закон о потврђивању Споразума Републике Србије са СР Немачком о ратним меморијалима, али и Уредбу о Програму за подстицање запошљавања младих „Моја прва плата“.

Државна секретарка  је чланове Одбора упознала са Законом о правима корисника услуга привременог смештаја у социјалнoj заштити и истакла  да је предложенa законска регулатива  део стратешког решења како ће се спровести прелазак са институционалне заштите корисника на живот у заједници.

 Божовић  је рекла да Закон треба да омогући заштиту права корисника услуга привременог смештаја у социјалнoj заштити кроз континуирано оспособљавање корисника за самосталан живот и пуно и равноправно учешће у друштву и остваривање социјалне инклузије.

Када је реч о нормативним актима, државна секретарка је представнике  ресорног Одбора известила да се два  Закона налазе на Јавној расправи, а то су Нацрт Закон о социјалном предузетништву  и Нацрт Закона о радним праксама, за које, како је рекла очекује да се ускоро нађу и пред посланицима.

Државна  секретарка је такође навела да су урађени извештаји за Преговарачке групе 2, 3, 19 и 23 о спровођењу Националног програма за усвајање правних тековина Европске уније, о реализацији планираних мера и активности у делу успостављања или јачања институционалних и административних капацитета. 

Божовић  је надлежном Одбору посебно истакла резултате рада Инспектората за рад који је у периоду од  1.јула до 30. септембра, извршио укупно 14.392 инспекцијских надзора и посета у области радних односа и безбедности и здравља на раду, од чега су  7.362 у области радних односа, 6.959 надзора у области безбедности и здравља на раду и 71 надзор код нерегистрованих субјеката.

Божовић је на крају истакла,  да у протекле две године, од када траје пандемија, Министарство није каснило са исплатом финансијских давања за све социјалне категорије које су у надлежности рада Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Поводом Међународног дана борбе против насиља над женама и почетка кампање ,,16 дана активизма против насиља над женама“, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић посетио је Београђанку Ромске националности која је годинама доживљавала насиље од стране невенчаног супруга и послао снажну поруку да је сваки вид насилништва у Републици Србији недопустив.

Министар је жртви насиља и њеној породици обећао да ће пронаћи начин да им обезбеди сигуран и адекватан смештај, у сарадњи са Секретаријатом за социјалну заштиту у Београду и подвукао да држава брине о свим грађанима, као и да жртве насиља нису саме.

Оцењујући тренутну ситуацију, Ђорђевић је рекао да борба против сваког облика насиља, а посебно над женама, даје резултате само у свеобухватној и системској сарадњи свих институција, као и да је Република Србија у протеклом периоду учинила много како би унапредила ову област.

„Када је у питању спречавање и елиминација насиља над женама у Републици Србији, држава је у складу са политиком која подразумева „нулту толеранцију према насиљу“, предузела значајне кораке у правцу напретка, међутим, статистика нас опомиње да морамо још више да радимо на едукацији, превенцији и сузбијању овог негативног феномена. Држава је значајно унапредила нормативна решења али се још увек суочавамо са изазовима када је у питању њихово спровођење“, објаснио је министар Ђорђевић и додао да је држава одлучна да стане на пут насиљу над женама али и свим другим видовима насиља, те да је неопходно да починиоци сносе одговорност за своја злодела. 

Министар је подсетио да је Влада Републике Србије 1. јуна 2017. године донела Закон о спречавању насиља у породици који је унео новине којима је омогућено изрицање „хитних мера“ и то:  привремено удаљење насилника из куће; привремена забрана контактирања и приласка жртви насиља. 

„Пре мање од годину дана, успоставили смо и Националну СОС телефонску линију за жене жртве насиља. Наведени подаци показују да нам предстоји дуг пут ка потпуној елиминацији насиља, проблема који захтева синхорнизовано деловање свих актера на његовом сузбијању. Мора да постоји свест о томе да насиље није искључиво индивидуални или породични проблем већ проблем друштва у целини. Порука државе је јасна - ни једна жена не сме да трпи насиље“, истакао је Ђорђевић и додао да тренутно широм Србије постоји 15 сигурних кућа/прихватилишта за жене које су преживеле насиље.

Ђорђевић је подсетио да је осим наведеног, од доношења Закона о бесплатној правној помоћи и институт бесплатне правне помоћи на располагању женама које су жртве насиља у породици, као и да је у току израда Националне стратегије за спречавање и сузбијање насиља над женама у породици и у партнерским односима (2020-2025) и пратећег акционог плана.

Међународна кампања ,,16 дана активизма против насиља над женама“ традиционално почиње 25. новембра на Међународни дан борбе против насиља над женама и завршава се 10. децембра на Дан људских права. У кампању се сваке године укључују појединци и организације у више од 100 држава света које захтевају елиминисање свих облика насиља над женама. Циљ кампање је подизање свести свих актера на локалном, националном и међународном нивоу о родно заснованом насиљу и о потреби да се још снажније и одлучније томе одупремо.

"Ова зграда доказ како функционише једна уређена и организована држава. Најпре је Дирекција за одузету имовину препознала потребу да се помогне нашој деци, па нам је обезбедила ову зграду, а онда смо, уз бројне донаторе, и ево сад владу Велике Британије, зграду привели намени", рекао је Вулин и захвалио влади Велике Британије на донацији од 100.000 фунти за реновирање и прилагођавање тог простора намени.

Како је рекао министар, на том месту, деца мигранти без родитељске пратње, или без пратње рођака и одраслих, могу да буду збринута и заиста на најбољи могући начин могу да се чувају и да се све што је њима потребно ту омогући и обезбеди.

Он је нагласио да је зграда и за нашу децу улице, намењена за сву нашу децу којој је помоћ неопходна, "али исто тако се нашао довољан простор и за децу мигранте без пратње одраслих".

"На територији Србије у току 2016. збринуто је 244 малолетних миграната без пратње одраслих, највећи број од њих су дечаци, свега је четири девојчице. Мигранти на територији наше земље, када су малолетни и без пратње, чим бивају препознати, бивају упућени у одговарајухи Центар за социјални рад, који им одређује старатеља и после тога настављају да брину о њима, као што би бринули о било ком детету које је на нашој територији", рекао је Вулин.

Према његовим речима, та деца углавном, ако је њихова породица тамо, шаљу се у земље западне Европе и то је спајање породица, а некада се задржавају неко време на насасем простору, или се враћају у земље порекла, опет, својим породицама.

Министар је истакао да су кријумчари људима огромна опасност за ту децу мигранте без пратње и то не само на балканској рути, него "где год постоје деца, рањива, сама, незаштићена, може да се деси било шта".

"Видели сте податке по којима је велики број деце нестао, чак и када су стигли у земље крајње дестинације у западној Европи, а шта се с њима дешавало на том путу, јако је тешко и сазнати. На територији Србије, ниједно дете није било злоупотребљено и ниједно дете није било без пажње државних органа", рекао је министар.

Амбасадор Велике Британије Денис Киф рекао је да се на примеру тог Центра могу видети ефекти сарадње влада Србије и Велике Британије и подвукао да је "нарочито поносан" што је његова амбасада могла да подржи Министарство рада баш на пројекту стварања бољих услова за децу коју је невоља овде довела.

"Они су невини, рањиви, немају пратњу одраслих, често су препуштени на милост криминалцима. Њима је свака помоћ преко потребна, смештај, храна, гардероба, као и психолошка подршка и образовање", рекао је Киф, додајући да се све земље на мигрантским рутама суочавају са истим дилемама и изазовима- како помирити питања безбедности и права на азил и како то преточити у правне норме и њихову примену на терену.

Киф је нагласио да је Влада Велике Британије међу већим донаторима за ублажавање последица мигрантске кризе у Србији, са 8,25 милиона евра, а највећи део тога је, како је рекао, хуманитарне природе и таква помоћ ће се наставити.

"У Србију смо додатно уложили 336.000 евра у виду директне помоћи институцијама, укључујући граничне полиције Србије и унапређење азила и миграција.

Влада Велике Британије планира и даље да помаже Србију у том смислу, али то није једносмеран процес. И Србија има велико знање у овој области, зато ћемо истражити могућности за размену искустава између надлежних институција Србије и Велике Британије у области миграција и азила", рекао је Киф.

Диектор Завода за васпитавање деце и омладине у Београду Драган Роловић рекао је да је тренутно у том центру, који ради од 2009, смештено осам дечака и да је задовољан и срећан што од данас Центар може да прими још 16 и дечака и девојчица.

Роловић каже да се највећи део те деце не задржава дуго у Србији, а да је за један мањи број, који остаје довољно дуго, покренута акција учења српског, а онда укључивања у редовне школе, уколико се задрже дуже.

"Овде има и деце из Србије, 11 наших дечака, друже се као сва деца, наши уче њих да играју фудбал, а они наше крикет, проводе време заједно, лепа је то прича", рекао је Роловић и додао да је капацитет реновираног центра 16 деце, као и да у Центру на Вождовцу постоји капацитет за 12 дечака, који је стално попуњен.

Реконструкцију дела објекта који се налази у склопу Завода за васпитање деце и омладине "Васа Стајић" финансирала је амбасада Велике Британије у Београду, а пројекат је спровело Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у сарадњи са Међународном организацијом за миграције.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић и помоћник министра у Сектору за заштиту особа са инвалидитетом Биљана Барошевић присуствовали су отварању трибине о безбедности у саобраћају „Будимо безбедни“ намењеој особама са инвалидитетом.

„У знак важних аспеката људског живота и историје обележавамо значајне међународне дане међу којима је и данашњи дан, 5. септембар, Светски дан особа са повредом кичмене мождине“, поручио је министар Ђорђевић на отварању трибине.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је, полазећи од чињенице да је превенција најбољи начин за спречавање ризика од настанка стеченог инвалидитета, а да безбедност у саобраћају захтева посебну пажњу, подржало иницијативу Удружења „Будимо безбедни” да се промовише одговорно понашање у саобраћају како би се повећао ниво безбедносне културе грађана.

„Обележавање овог значајног датума је још један у низу наших заједничких сусрета који препознајемо као добру прилику за промоцију социјалне инклузије, подизање свести шире јавности о особама са инвалидитетом и указивање на изазове који су пред нама“, истакао је министар.

Према речима министра Ђорђевића, задатак ресорног Министарства је да афирмише развој инвалидске заштите имајући у виду особу са инвалидитетом као појединца, личност са свим општим и специфичним потребама и да системским деловањем различитих органа власти на републичком и локалном нивоу и у партнерству са организацијама и удружењима особа са инвалидитетом одговори на изазове и отклони препреке које онемогућавају не само партиципацију особа са инвалидитетом у друштвена збивања, већ и њихов пун допринос заједници чији су равноправни чланови.

„Приоритет Владе Србије је да свим грађанима, а посебно осетљивим групама становништва, међу којима су и особе са инвалидитетом, обезбеди боље услове за живот и рад, стварајући једнаке шансе за бољу будућност“, објаснио је Ђорђевић.

Према његовим речима Министарство ће се у наредном периоду залагати за пуну примену Стратегије за унапређење положаја особа са инвалидитетом која је усвојена у првом кварталу текуће године године, односно дефинисаних приоритета, посебно у области запошљавања, посебно имајући у виду да су особе са инвалидитетом доказале да често много боље и одговорније раде свој посао од особа без инвалидитета.

„У плану је и израда новог Закона о социјалној заштити којим ће се и особама са инвалидитетом обезбедити још бољи услови“, истакао је министар.

На предлог Комитета за превенцију, Међународна организација за кичмену мождину (ISCoS), одлучила је да „Дан повреде кичмене мождине” обележава 5. септембра са намером да повећа свест шире јавности обрађујући сваке године неку од тему која се дотиче људских права.  

Oвогодишења темa „Covid-19 and SCI: Staying Well” - „Сачувајмо здравље” усаглашена je са тренутном епидемиолошком ситуацијом изазваном вирусом COVID-19.

У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. - Избрисана два села Слатина и Свињаре - Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви.
Навршава се 11 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

Неистинито извештавање !

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места! Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија , што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се , навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српку имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Масовно насиље Кфор и УНМИК су имали ''припремљен'' одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања !
УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње... а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани !?

Хеликоптер као спасиоц !

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен. У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40 – так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

Пуцњи Американке !

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити !? Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разурлане масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу ? Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 40 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 20...
Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!

Повређени на свим странама !

У мартовско етничкома насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца ( углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје ) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС –а.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Мирко Лопата, Косово Поље

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, 1434. Год
2.Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3.Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. Год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. Год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940.г.
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. г.
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год.
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. Год.
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. Год.
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год.
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год.
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год.
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год.
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год.
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Извештај ОЕБС-а о улози медија у догађајима марта 2004. године

Углавном, све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима . ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи : Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС – овом извештају.

Зоран Влашковић – Косовска Митровица

Злочин без казне !

У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. - Избрисана два села Слатина и Свињаре - Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви.
Навршава се 11 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

Неистинито извештавање !

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места! Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија , што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се , навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српку имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Масовно насиље Кфор и УНМИК су имали ''припремљен'' одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања !
УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње... а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани !?

Хеликоптер као спасиоц !

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен. У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40 – так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

Пуцњи Американке !

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити !? Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разурлане масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу ? Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 40 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 20...
Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!

Повређени на свим странама !

У мартовско етничкома насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца ( углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје ) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС –а.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Мирко Лопата, Косово Поље

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, 1434. Год
2.Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3.Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. Год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. Год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940.г.
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. г.
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год.
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. Год.
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. Год.
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год.
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год.
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год.
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год.
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год.
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Извештај ОЕБС-а о улози медија у догађајима марта 2004. године

Углавном, све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима . ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи : Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС – овом извештају.

Зоран Влашковић – Косовска Митровица