Претрага

"Ова зграда доказ како функционише једна уређена и организована држава. Најпре је Дирекција за одузету имовину препознала потребу да се помогне нашој деци, па нам је обезбедила ову зграду, а онда смо, уз бројне донаторе, и ево сад владу Велике Британије, зграду привели намени", рекао је Вулин и захвалио влади Велике Британије на донацији од 100.000 фунти за реновирање и прилагођавање тог простора намени.

Како је рекао министар, на том месту, деца мигранти без родитељске пратње, или без пратње рођака и одраслих, могу да буду збринута и заиста на најбољи могући начин могу да се чувају и да се све што је њима потребно ту омогући и обезбеди.

Он је нагласио да је зграда и за нашу децу улице, намењена за сву нашу децу којој је помоћ неопходна, "али исто тако се нашао довољан простор и за децу мигранте без пратње одраслих".

"На територији Србије у току 2016. збринуто је 244 малолетних миграната без пратње одраслих, највећи број од њих су дечаци, свега је четири девојчице. Мигранти на територији наше земље, када су малолетни и без пратње, чим бивају препознати, бивају упућени у одговарајухи Центар за социјални рад, који им одређује старатеља и после тога настављају да брину о њима, као што би бринули о било ком детету које је на нашој територији", рекао је Вулин.

Према његовим речима, та деца углавном, ако је њихова породица тамо, шаљу се у земље западне Европе и то је спајање породица, а некада се задржавају неко време на насасем простору, или се враћају у земље порекла, опет, својим породицама.

Министар је истакао да су кријумчари људима огромна опасност за ту децу мигранте без пратње и то не само на балканској рути, него "где год постоје деца, рањива, сама, незаштићена, може да се деси било шта".

"Видели сте податке по којима је велики број деце нестао, чак и када су стигли у земље крајње дестинације у западној Европи, а шта се с њима дешавало на том путу, јако је тешко и сазнати. На територији Србије, ниједно дете није било злоупотребљено и ниједно дете није било без пажње државних органа", рекао је министар.

Амбасадор Велике Британије Денис Киф рекао је да се на примеру тог Центра могу видети ефекти сарадње влада Србије и Велике Британије и подвукао да је "нарочито поносан" што је његова амбасада могла да подржи Министарство рада баш на пројекту стварања бољих услова за децу коју је невоља овде довела.

"Они су невини, рањиви, немају пратњу одраслих, често су препуштени на милост криминалцима. Њима је свака помоћ преко потребна, смештај, храна, гардероба, као и психолошка подршка и образовање", рекао је Киф, додајући да се све земље на мигрантским рутама суочавају са истим дилемама и изазовима- како помирити питања безбедности и права на азил и како то преточити у правне норме и њихову примену на терену.

Киф је нагласио да је Влада Велике Британије међу већим донаторима за ублажавање последица мигрантске кризе у Србији, са 8,25 милиона евра, а највећи део тога је, како је рекао, хуманитарне природе и таква помоћ ће се наставити.

"У Србију смо додатно уложили 336.000 евра у виду директне помоћи институцијама, укључујући граничне полиције Србије и унапређење азила и миграција.

Влада Велике Британије планира и даље да помаже Србију у том смислу, али то није једносмеран процес. И Србија има велико знање у овој области, зато ћемо истражити могућности за размену искустава између надлежних институција Србије и Велике Британије у области миграција и азила", рекао је Киф.

Диектор Завода за васпитавање деце и омладине у Београду Драган Роловић рекао је да је тренутно у том центру, који ради од 2009, смештено осам дечака и да је задовољан и срећан што од данас Центар може да прими још 16 и дечака и девојчица.

Роловић каже да се највећи део те деце не задржава дуго у Србији, а да је за један мањи број, који остаје довољно дуго, покренута акција учења српског, а онда укључивања у редовне школе, уколико се задрже дуже.

"Овде има и деце из Србије, 11 наших дечака, друже се као сва деца, наши уче њих да играју фудбал, а они наше крикет, проводе време заједно, лепа је то прича", рекао је Роловић и додао да је капацитет реновираног центра 16 деце, као и да у Центру на Вождовцу постоји капацитет за 12 дечака, који је стално попуњен.

Реконструкцију дела објекта који се налази у склопу Завода за васпитање деце и омладине "Васа Стајић" финансирала је амбасада Велике Британије у Београду, а пројекат је спровело Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у сарадњи са Међународном организацијом за миграције.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић и помоћник министра у Сектору за заштиту особа са инвалидитетом Биљана Барошевић присуствовали су отварању трибине о безбедности у саобраћају „Будимо безбедни“ намењеој особама са инвалидитетом.

„У знак важних аспеката људског живота и историје обележавамо значајне међународне дане међу којима је и данашњи дан, 5. септембар, Светски дан особа са повредом кичмене мождине“, поручио је министар Ђорђевић на отварању трибине.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је, полазећи од чињенице да је превенција најбољи начин за спречавање ризика од настанка стеченог инвалидитета, а да безбедност у саобраћају захтева посебну пажњу, подржало иницијативу Удружења „Будимо безбедни” да се промовише одговорно понашање у саобраћају како би се повећао ниво безбедносне културе грађана.

„Обележавање овог значајног датума је још један у низу наших заједничких сусрета који препознајемо као добру прилику за промоцију социјалне инклузије, подизање свести шире јавности о особама са инвалидитетом и указивање на изазове који су пред нама“, истакао је министар.

Према речима министра Ђорђевића, задатак ресорног Министарства је да афирмише развој инвалидске заштите имајући у виду особу са инвалидитетом као појединца, личност са свим општим и специфичним потребама и да системским деловањем различитих органа власти на републичком и локалном нивоу и у партнерству са организацијама и удружењима особа са инвалидитетом одговори на изазове и отклони препреке које онемогућавају не само партиципацију особа са инвалидитетом у друштвена збивања, већ и њихов пун допринос заједници чији су равноправни чланови.

„Приоритет Владе Србије је да свим грађанима, а посебно осетљивим групама становништва, међу којима су и особе са инвалидитетом, обезбеди боље услове за живот и рад, стварајући једнаке шансе за бољу будућност“, објаснио је Ђорђевић.

Према његовим речима Министарство ће се у наредном периоду залагати за пуну примену Стратегије за унапређење положаја особа са инвалидитетом која је усвојена у првом кварталу текуће године године, односно дефинисаних приоритета, посебно у области запошљавања, посебно имајући у виду да су особе са инвалидитетом доказале да често много боље и одговорније раде свој посао од особа без инвалидитета.

„У плану је и израда новог Закона о социјалној заштити којим ће се и особама са инвалидитетом обезбедити још бољи услови“, истакао је министар.

На предлог Комитета за превенцију, Међународна организација за кичмену мождину (ISCoS), одлучила је да „Дан повреде кичмене мождине” обележава 5. септембра са намером да повећа свест шире јавности обрађујући сваке године неку од тему која се дотиче људских права.  

Oвогодишења темa „Covid-19 and SCI: Staying Well” - „Сачувајмо здравље” усаглашена je са тренутном епидемиолошком ситуацијом изазваном вирусом COVID-19.

У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. - Избрисана два села Слатина и Свињаре - Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви.
Навршава се 11 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

Неистинито извештавање !

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места! Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија , што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се , навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српку имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Масовно насиље Кфор и УНМИК су имали ''припремљен'' одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања !
УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње... а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани !?

Хеликоптер као спасиоц !

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен. У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40 – так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

Пуцњи Американке !

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити !? Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разурлане масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу ? Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 40 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 20...
Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!

Повређени на свим странама !

У мартовско етничкома насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца ( углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје ) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС –а.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Мирко Лопата, Косово Поље

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, 1434. Год
2.Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3.Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. Год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. Год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940.г.
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. г.
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год.
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. Год.
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. Год.
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год.
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год.
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год.
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год.
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год.
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Извештај ОЕБС-а о улози медија у догађајима марта 2004. године

Углавном, све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима . ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи : Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС – овом извештају.

Зоран Влашковић – Косовска Митровица

Злочин без казне !

У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. - Избрисана два села Слатина и Свињаре - Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви.
Навршава се 11 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

Неистинито извештавање !

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места! Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија , што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се , навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српку имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Масовно насиље Кфор и УНМИК су имали ''припремљен'' одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања !
УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње... а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани !?

Хеликоптер као спасиоц !

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен. У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40 – так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

Пуцњи Американке !

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити !? Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разурлане масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу ? Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 40 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 20...
Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!

Повређени на свим странама !

У мартовско етничкома насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца ( углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје ) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС –а.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Мирко Лопата, Косово Поље

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, 1434. Год
2.Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3.Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. Год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. Год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940.г.
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. г.
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год.
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. Год.
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. Год.
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год.
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год.
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год.
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год.
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год.
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Извештај ОЕБС-а о улози медија у догађајима марта 2004. године

Углавном, све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима . ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи : Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС – овом извештају.

Зоран Влашковић – Косовска Митровица

Министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања проф. др Дарија Кисић Тепавчевић предводила је данас у спомен-комплексу „Церска битка“, у месту Текериш код Лознице, државну церемонију полагања венаца и одавања почасти поводом  обележавања 107. годишњице Церске битке. Проф. Др Кисић Тепавчевић је истакла да је на планини Цер, Гучеву и Мачковом камену, српска војска, уз присуство највиших официра у првим редовима и краља Петра и његових синова, почела да исписује славне странице спрске војне историје.

Наглашавајући да се војничка храброст јунака са Цера изучава и данас на војним академијама широм света, као ремек дело стратегијски изведене војне операције и најсветлији пример јунаштва, херојства и патриотизма, министарка Кисић Тепавчевић је поручила да су њихова дела бесмртна.

„Данашња Србија је исто толико храбра и посвећена слободарским идејама и очувању државног суверенитета и територијалног интегритета. Окренувши се будућности, с поносом се сећајући наших предака, ми потомци ових великих јунака живимо у земљи у којој је реч слобода највећа дужност и обавеза“, истакла је Кисић Тепавчевић. 

Проф. др Кисић Тепавчевић нагласила је да је тада Србија успела да порази аустроугарске трупе, супротставивши се војној сили која је у том моменту имала шест пута већу територију и једанаест пута више становника. Србија је тада, како је додала, извојевала прву победу савезничких снага на европским фронтовима. 

„Зато данас, са овог места, где су сахрањени српски војници, поручујемо да се прошлост не заборави, а да се херојски подвизи церских јунака заувек памте. То је наше наслеђе и понос“, навела је Кисић Тепавчевић.

Министарка Кисић Тепавчевић је у Спомен књигу у Музеју у оквиру комплекса уписала: „Србија ће заувек памтити вашу храброст. Живела Србија!“.

Поред министарке Кисић Тепавчевић, венце су положили и представници Министарства одбране и Војске Србије, Мачванског округа, Града Лознице, Града Шапца, Општине Крупањ, амбасада, као и представници бројних удружења и грађана oпредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. 

Данас је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Зоран Ђорђевић, одржао састанак са највишим представницима свих локалних самоуправа – градова и општина из целе Србије.

На састанку су размотрене могућности за системска решења за унапређење рада Центара за социјални рад, чији су оснивач локалне самоуправе које су и надлежне и одговорне за њихово функционисање. Оно што су изнели директори центара за социјални рад на састанку са министром 17. јула, укрштено је са информацијама које има локална самоуправа и сагледава се на који начин заједничким радом може да се унапреди рад у у овом сегменту у целој Србији.

Говорећи о састанку, Ђорђевић је рекао да већина Центара за социјални рад у Србији има добру сарадњу са локалном самоуправом и да је то доказ да сви могу тако да сарађују, те да ће у наредном периоду успостављање такве сарадње и односа између свих локалних самоуправа и центара бити императив.

"Порука градоначелницима и председницима општина је да је влада Србије вољна и жели да сарађује са локалном самоуправом, да смо партнери, да желимо да унапредимо рад поред социјалних и свих осталих установа на локалу", рекао је Ђорђевић. Договорено је да у наредном периоду буду успостављени стални контакти, да се ради заједнички, а биће успостављени нови, виши критеријуми и стандард рада из којих ће врло брзо доћи резултати.

Министар Ђорђевић је најавио израду регистра социјалних осигураника, чиме ће једном комплетном базом која ће бити успостављена бити омогућено укрштање свих података из одговарајућих база које постоје у нашој држави. Информација о сваком кориснику социјалних услуга ће постојати као „социјална карта“ и тако ће социјална помоћ бити праведније распоређена. Тиме ће се сузбити и неке ситуације које се дешавају тренутно, а то је да у складу са законом постоје поједини социјални случајеви који примају ту помоћ, а који не би требало и они ће као такви бити у том систему видљиви.

Директор Центра за социјални рад у Лесковцу Бобан Илић рекао је да је састанак био веома конструктиван, да су чули једни друге, изнели одређене дилеме и проблеме и да су заузели ставове - шта чинити по питању решавања свих проблема, али и по питању постављања система на нову основу, много хуманију и организованију основу.

Говорећи о процени ризика, министар Ђорђевић је изјавио:

План Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је да у наредном периоду изради софтвер који ће пружити низ погодности и могућности радницима у Центрима за социјални рад, и који ће између осталог имати могућност и "паник тастера". Тај комплексан софтвер, објаснио је министар, треба да заживи у Центрима за социјални рад, и додао да за "паник тастер" постоји низ идеја како га спровести. "Није то класичан "паник" тастер. Ми имамо просторију у којој се одигравају разговори, а изменом и допуном закона требало би да видимо на који начин можемо да снимамо те разговоре и да постоји видео надзор, као и да евентуално, када су ризични састанци, може да буде присутан неко из физичко-техничког обезбеђења (ФТО)“, рекао је Ђорђевић. „То је врло шкакљива тема, сматра министар, јер постоји породични закон који не дозвољава да треће лице, без сагласности обе стране, присуствује тим разговорима. Уколико постоји ситуација, ми морамо брзо да реагујемо, брзина је мерена у секундама, не у минутима или сатима. Морамо промптно да реагујемо уколико се деси нешто у Центру за социјални рад", рекао је Ђорђевић, након састанка са директорима Центара за социјални рад, градоначелницима и председницима општина из целе Србије.

Али, како је додао, те ситуације дешавају се свуда, и потребно их је препознати и предупредити.

"Морамо да видимо како да социјални радник, када препозна такву ситуацију, да његова реч на суду има исту тежину као тужиочева. За коју он, из психоанализе, или из било које друге анализе, види да постоји опасност, да се предупреди и забрани приступ, а не да радник каже нешто, а да његова реч на суду није обавезујућа", рекао је министар Ђорђевић. Такође, министар је обавестио присутне да је план Министарства и да у врло кратком року уведе СОС телефон у Београду, који ће реализовати држава по примеру добре праксе каква је у Војводини, да обезбеди едукацију и људе који ће да раде на томе, да се успостави правилник и да се пропише, како ће се реаговати у ситуацијама.

"Очекујем да све то врло брзо заокружимо и тада ће прорадити СОС телефон у Београду, а онда ћемо овај пројекат проширити и на целу Србију", закључио је министар.

Прошло је 11 година од етнички мотивисаног насиља над Србима марта 2004. године

Злочин без казне !

У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. - Избрисана два села Слатина и Свињаре - Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви.
Навршава се 11 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

Неистинито извештавање !

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места! Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија , што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се , навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српку имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Масовно насиље Кфор и УНМИК су имали ''припремљен'' одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања !
УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње... а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани !?

Хеликоптер као спасиоц !

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен. У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40 – так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

Пуцњи Американке !

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити !? Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разурлане масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу ? Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 40 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 20...
Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!

Повређени на свим странама !

У мартовско етничкома насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца ( углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје ) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС –а.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Мирко Лопата, Косово Поље

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, 1434. Год
2.Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3.Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. Год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. Год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940.г.
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. г.
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год.
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. Год.
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. Год.
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год.
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год.
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год.
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год.
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год.
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Извештај ОЕБС-а о улози медија у догађајима марта 2004. године

Углавном, све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима . ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи : Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС – овом извештају.

Зоран Влашковић – Косовска Митровица

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић и директор Националне службе за запошљавање Зоран Мартиновић потписали су Споразум о учинку Националне службе за запошљавање за 2018. годину, којим су утврђени конкретни задаци и циљеви на спровођењу мера активне политике запошљавања.

Министар Ђорђевић рекао је да је потребно да Република Србија има високообразовану будућу радну снагу, јер ће у будуће стране инвестиције имати управо потребу за тим кадром. Привлачењем тих инвеститора они ће својим улагањем младима понудити нова, финансијски атрактивнија радна места, а самим тим омогућити и боље услове за живот њихових породица.

„Министарство жели да помогне и запосленим људима тако што ће им омогућити прилику да се преквалификују за занимања која су потребна на тржишту рада и која ће им донети бољу зараду. Такође, увођењем дуалног образовања, као и процесом волонтирања које је ресорно министарство увело прошле године, млади имају прилику да, пре него што заврше факултете, виде да ли заиста желе да раде оно за шта се и школују. Потребно је свима пружити прилику да раде оно што воле, јер једино тако ће у свом послу бити најбољи, а пре свега и задовољни у својој земљи“, рекао је Ђорђевић.

Министар је рекао да ће Влада Србије учините све да младима  обезбеди боље услове живота, да у Србији могу од свог рада да живе пристојно и себи и својој породици обезбеде лепшу и сигурнију будућност, а не да одлазе у иностранство. Према његовим речима, демографска слика Републике Србије ће тиме бити знатно боља.

“У 2018. години посебан значај имаће активности на пружању подршке у запошљавању вишкова запослених, младих и дугорочно незапослених, Рома и особа са инвалидитетом. Наставићемо сарадњу са центрима за социјални рад на спровођењу интегрисаних услуга у циљу запошљавања радно способних корисника новчане социјалне помоћи, жртава породичног насиља и младих до 30 година старости који су имали или имају статус детета без родитељског старања”, изјавио је министар Ђорђевић.

У Споразуму се посебно истиче потреба унапређења сарадње са послодавцима ради повећавања могућности за запошљавање незапослених лица и сарадња са локалним самоуправама на изради локалних акционих планова запошљавања. Имајући у виду да је један од стратешких приоритета политике запошљавања – подстицање запошљавања у мање развијеним регионима и развој регионалне и локалне политике запошљавања, Споразум је потписан на регионалном састанку које је Министарство организовало у сарадњи са Националном службом за запошљавање и Сталном конференцијом градова и општина, са циљем даљег унапређења сарадње са јединицама локалних самоуправа у  креирању и спровођењу мера активне политике запошљавања у складу са потребама локалног тржишта рада.  

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић присуствовали су прављењу „Мозаика за Гиниса“ састављеног од чепова, величине 621 метар квадратни на Тргу слободе у Новом Саду.
Министар Ђорђевић захвалио се иницијаторки  акције Вањи Петковић и свим учесницима.
„Хвала што изграђујете једну бољу и хуманију Србију. Ову јединствену идеју хуманости ћемо сви ми, како Влада Србије,  Влада АП Војводине и Град Нови Сад, следити и постарати се да својим радом допринесемо очувању животне средине наше земље, првенствено кроз јачање еколошке свести“, рекао је министар. 
Ђорђевић је нагласио да је један чеп био идеја како могу да се ураде три веома битне ствари:
„Прва ствар је да помогнеш хумано људима, друга, да направиш нешто корисно и еколошки спасиш Србију и на крају да уђеш у Гинисову књигу рекорда“, истакао је министар.
„Чепом до осмеха“ као и манифестација „Чепом у свет“ представљају прави пример како можемо заједничким снагама помоћи деци којој је помоћ неопходна и истовремено да чувамо животну средину - рекла је иницијатор  акције Вања Петковић.
 
Градоначелник Града Новог Сада захвалио је министру Ђорђевићу на подршци овој акцији и рекао да је поносан што Србија има овакав град и бројне пријатеље.
„Министар Ђорђевић дошао је крајње пријатељски да подржи ову велику акцију. Без обзира на то да ли ће бити оборен Гинисов рекорд или не, а сви навијамо за то да буде, Нови Сад шаље јасну слику у свет да овде станују осмех солидарности и хуманости, а он не сме никад да оде са лица нашег града - рекао је Милош Вучевић.
У склапању мозаика учествовало је  300 волонтера из Ниша, Новог Сада, Неготина, Алексинца, Суботице, Сомбора, Рашке, Београда.
 
                                                                                            ***

Акција “Чепом до осмеха”  настала је на иницијативу дипломиране еколошкиње и председнице Хуманитарно-еколошке организације  Вање Петковић из Новог Сада. Циљ акције је рециклирање чепова ради прикупљања средстава за куповину помагала деци са инвалидитетом или са неком сметњом у развоју, како би им се олакшала свакодневица. Сакупљени чепови од пластике се одвозе у рециклажни центар, а прикупљена средства  користе се у хуманитарне сврхе.

Председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, уз присуство министра за рад, запошљавање,борачка и социјална питања Зорана Ђорђевића, осталих министара у Влади Србије и многобројних грађана, открила је споменик Другом пешадијском пуку српске војске, познатијем по свом називу "гвоздени" пук, који је учествовао у ратовима од 1912. до 1918. године, и поручила је да је Србија данас јача него што је била јуче, а слабија него што ће бити сутра.

"Стати овде, пред овај споменик, пред 1.300 мртвих, шест и по хиљада рањених, пред историју, пред Србију за коју су се борили, више је од части, више од обавезе, то је тренутак апсолутне покорности, пред онима који су нас учинили непокоренима, пред онима који су нас научили правом значењу речи - слобода. Дуг који имамо је ненаплатив и вечан", истакла је Брнабић. 

Председница Владе рекла је да су нам наши најславнији преци показали два пута - један да стално жалимо и сажаљевамо себе и други да дамо све од себе, као што су они дали.

"За њих, данас, ми војујемо, мир. За њих ми данас немамо више права да се са било којом главом играмо. Потребне су нам, више него икада, не да гину, него да живе, да мисле, да верују, надају се, стварају, планирају, воле, гледају, сањају, и заслуже све оно што је, за њих, овај гвоздени, вечни пук, освојио", рекла је Брнабић.

Премијерка је рекла да се слобода само једном осваја крвљу, челиком и славном смрћу, а да је после је паметни народи цене, чувају и живе, улажу у њу, мир, свој труд, рад и знање, да би за будуће генерације слобода и мир били сигурни и вечни. 

Србија, према речима Брнабић, данас своју слободу брани сваким путем који изгради, фабриком, школом, болницом коју отвори, сваком бебом, младом особом која има разлог да остане.

 
"Ко до нас, овде, сме да одустане од јаче Србије, од још боље Србије, Србије која изнад свега цени мир, труд, знање, упорност, која поштује старије и даје подршку младима, Србије која поштује различитости, која верује и брани принципе, верује у себе и помаже другима. Србије која је данас јача него што је била јуче, а слабија него што ће бити сутра", упитала је Брбанић.

Према речима премијерке кренули смо путем да од некадашњих непријатеља направимо пријатеље, што је и део нашег дуга према Гвозденом пуку, којем су се непријатељи дивили.

Премијерка је рекла да је Гвоздени пук победио непријатеље срцем, гвожђем и чашћу, оном коју је Србија данас вратила и због које се поново чује српска реч.

"Баш као и наша воља, да ова земља живи, да ова Топлица живи, да рађа нове јунаке, гвоздене људе, нове пукове, али не за ровове и блато, него за путеве и школе. За све оно што слобода и треба да буде", нагласила је премијерка.

Брнабић је истакла да данас ми имамо обавезу да остваримо оно што су хтели и за шта су живот дали у Гвозденом пуку.

"Хвала нашем Гвозденом пуку на слободи, на миру који данас живимо. И хвала свима који у Србију верују, који Србији дају, који се за Србију труде, трудећи се и верујући у себе", закључила је Брнабић.

Споменик Гвозденом пуку су, уз интонирање "Тамо далеко" и присуство великог броја грађана, открили председница владе и градоначелник Прокупља Александар Симовић.