Претрага

Он је приликом посете напуштеној Циглани у Суботици, где се окупљају избеглице из ратом захваћених подручја, рекао да ће тај центар бити привременог карактера и поновио да Србија не прави трајне смештајне капацитете за мигранте.

“Ово није криза коју смо ми изабрали и ови људи нису изабрали Србију да би остали у њој. Ми ћемо се тако и понашати, као што се и сада понашамо - хумано, у складу на највишим стандардима, али без обавезе да ове људе прихватимо трајно, а посебно без намере да их терамо да остану тамо где они не желе да остану”, рекао је Вулин.

Он је нагласио да ће средства за уређење будућег центра обезбедити донатори, те да се за то неће утрошити буџетска средства, рекавши да је то политика Владе Србије, односно да највећи део трошкова мигрантске кризе сносе представници међународне заједнице.

“Ово јесте велико оптерећење за наш буџет, мигрантска криза је велико оптерећење за све наше службе, за сва наша министарства. Ми се за ово нисмо спремали, за ово нико није могао да буде спреман, али смо се показали као веома организовани, као хумани, као неко ко је у стању да мобилише и међународу заједницу, али и сопствене снаге,” оценио је Вулин.

Говорећи о будућем објекту у Суботици, он је рекао да ће, са једне стране помоћи мигрантима током зиме, а са друге стране допринети томе да се не узнемирава свакодневни живот грађана.

“Тако ћемо помоћи и мигрантима, тако ћемо помоћи и грађанима Суботице, и да можемо да наставимо да се понашамо као и до сада – хумано, достојанствено, као према људским бићима. Неке много веће, богатије и организованије земље то нису у стању да ураде, а као што видите - мала и сиромашна Србија и њени грађани то могу и хоће”, оценио је он.

На питање да прокоментарише изјаве званичника Мађарске, да се та земља једина опходи према мигрантима на прави начин, Вулин је рекао да “зидови, стубови и жице никада нису прави начин да се односите према људским бићима”.

С тим у вези, он је рекао да је Србија евидентирала преко 96.000 тражилаца азила, што ни једна друга земља на њиховом путу није ни приближно толико, што, по њему, говори да Србија понаша изузетно одговорно, у складу са свим међународним правилима.

“Ми не покушавамо да неког пребацимо са тачке А на тачку Б. Не покушавамо да убрзамо нечије кретање са јужне на северну границу, већ се према људима односимо као према људима. То је једини начин и једино на овом путу се Србија односи према мигрантима баш тако”, рекао је Вулин.

Упитан за коментар истраживања агенција Фактор плус, по којем 70 одсто грађана подржава оно што држава предузима за мигранте, Вулин је рекао да су грађани Србије хумани људи који су до јуче гледали колоне од 250.000 избеглих и протераних из Хрватске, те да у Србији и даље има око 220.000 интерно расељених, те 40.000 оних који формално имају статус избеглица.

“Ми разумемо туђу муку, ми разумемо бол. Ми смо то видели на својој кожи, на свом примеру и онда какви бисмо били људи да не препознамо исти бол и исту невољу и код других људи. Такође сматрам да грађани Србије поштују када виде организовану државу, јер су и они мирнији и сигурнији кад виде да држава брине и о њима и људима који пролазе овде”, рекао је министар Вулин.

Градоначелник Суботице Јене Маглаи оценио је да би се на будућој локацији центра, за коју је рекао да је на ободу града, могло сместити 150 до 200 миграната у току предстојећег зимског периода.

“Суботица може да прихвати да то буде један пункт за помоћ мигрантима, али никако прихватни центар, никако камп за мигранте. У том смислу смо нашли адекватно решење које испуњава све услове и сада је на нама да у следећих месец, месец и по дана заиста доведемо тај објекат у стање да задовољава све услове”, рекао је Маглаи.

То по његовим речима значи да се одустаје од планова да се Циглана оспособи за прихват у зимском периоду, јер није сигурно да ће се до зиме решити имовински односи.

Гордан Велев, из немачке донаторске организације АСБ Србија, оценио је да ће нова локација бити много боље решење од Циглане, јер је опремљена неопходном инфраструктуром.

“Све ово није могуће без заједничког рада. То тројство локална самоуправа, Министарство, донаторска и међународна заједница увек даје добре резултате, нарочито кад су координисани напори. Мислим да ће ово бити значајно и за грађане Суботице, а првенствено за људе који су у невољи, за избеглице које се крећу и ви видите у којим бројкама”, оценио је Велев.

Изасланик председника Републике Србије, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић, предводио је државну комеморативну свечаност посвећену очувању достојанственог сећања на више десетина хиљада брутално ликвидираних на стратишту у Јајинцима код Београдана, месту страдања у Другом светском рату.

 
Државној церемонији присуствовали су министри у Влади Србије, Начелник Генералштаба Војске Србије, представници Града Београда, Општине Вождовац, дипломатски и војно-дипломатски представници више од тридесет држава, представници Националног савета Ромске националне мањине, представници Јеврејске националне заједнице, Удружења логораша, СУБНОР-а Србије, велики број ратних ветерана, некадашњи заточеници логора смрти у окупираној Европи током Другог светског рата, потомци страдалих, представници бројних установа културе, науке, образовања и уметности, ученици београдске основне школе из Јајинаца као и велики број грађана Београда и читавог низа градова и места у Србији.

 

"Пре 78 година, 18. априла 1941. године завршен је краткотрајни Априлски рат у ком је Kраљевина Југославија поражена, распарчана и подељена на окупационе зоне између земаља Тројног пакта. Том поделом, Србија је стављена под директном војном управом немачке окупационе војске. Уследила је зликовачка колаборација између представника Трећег рајха стационараних у старом Београду и усташких власти из Земуна и координирана сарадња логора Старо сајмиште и Бањица. Ова сарадња је почивала на веома пажљиво планираном и прецизно изведеном геноциду над српским, ромским и јеврејским становништвом на тлу некадашње Југославије", рекао је Ђорђевић.

 

Kако је рекао, на потезу од логора на Старом сајмишту до стратишта у Јајинцима свакодневно су, почев од 1942. године, озлоглашени есесовски официри, возили гасни камион у коме су на најбруталнији начин гушени грађани Београда јеврејске вероисповести без обзира на пол, узраст и политичко опредељење.

 

"До тада, престоница Србије је, као и данас, била један од ретких главних градова у овом делу Европе који се одликовао и поносио тиме што грађани и грађанке различитих националности, религија и завичаја уживају пуну равноправност у њему. Морам додати да из Србије и од стране Срба нико никада није протеран, а камоли затваран и убијан због своје различитости.

 

То није у нашој политичкој традицији", истакао је Ђорђевић и додао да тај крвави посао који су обавили на тлу окупиране Србије, нацистички немачки окупатори су описали као велики корак ка остваривању Хитлеровог „коначног решења јеврејског питања“ на тлу Европе.

 

"Овим су наша понижена и поробљена земља и њен главни град постали територија која је била сасвим, како они кажу „слободна од Јевреја“, јер је геноцид над јеврејским становништвом спроведен у потпуности", рекао је министар.

 

У свом говору он је навео да су многи храбри грађани и грађанке Београда устали и супротставили се монструозном окупатору који је покушао на име поносног и часног белог града да стави љагу за вечна времена, као место са кога је један народ систематски уништаван и, коначно, у потпуности истребљен.

"Скоро 80.000 жртава затворених у логорима на Старом сајмишту и на Бањици, и убијаних у Јајинцима, говори не само о обиму холокауста који су Немци спровели на нашим просторима, већ и о снази отпора који су српски родољуби, по цену сопственог живота, пружали нацистичкој окупацији. Нацистички окупатори, они који су себе на сваком кораку лажно представљали као „вишу расу“ прогласили су за мање вредно, беспотребно, бескорисно и штетно све што је у Србији било витално, здраво, добро, културно, просперитетно, јуначко и витешко. Тако данас са сигурношћу можемо рећи да је у Другом светском рату у Бањичком логогу сабрана, мучена и убијана тадашња елита српског народа, заједно са свим осталим београђанима који се нису уклапали у расну слику коју је, према плану својих надређених из Берлина, пројектовала Војна управа Вермахта у Србији", рекао је Зоран Ђорђевић.

 

Министар је навео и да је злочин који се одвијао у Београду и на другим местима некадашње Југославије, од којих је несумњиво најкрвавији био геноцид у Јасеновцу у усташкој НДХ, подстакао најбоље синове и кћери српског народа да масовно похрле да се против фашистичке и нацистичке звери активно бори у редовима два антифашистичка покрета, Равногорском покрету и Народно-ослободилачком покрету.

"Овај други, партизански покрет, сачињен такође углавном од Срба и Српкиња од преко 80 процената, нарастао је крајем Другог светског рата на респектабилну војну силу Европе која је бројала више од 450.000 војника у октобру 1944. године када је наш главни град ослобођен. Овај покрет је у значајној мери допринео коначном поразу нацизма у Европи израстајући до капитулације Немачке 9. маја 1945. у војску која је окупила све патриотске снаге у земљи са својих 800.000 бораца. Данас, овде у Јајинцима, пред обележјем које нас подсећа на жртве нацистичког терора, присећамо се великог дела које су извели наши неустрашиви преци, који нису очајавали у тешком времену када се чинило да нема наде и излаза за наш народ.

 

Храбро су преузели судбину у своје руке и ослободили свет из канџи монструозног нацистичког поробљивача", рекао је он.

Министар је додао да је потребно да како данас, тако и у времену које је пред нама, колико год нам се то чинило тешко, мобилишемо све напредне, родољубиве и марљиве снаге у нашем народу, да бисмо нашој држави осигурали дугорочну стабилност и просперитет за много година, баш као што су то наши јуначки преци успели пре 75 година у неупоредиво тежим условима.

"Борба која је пред нама јесте као што наш преседник Александар Вучић каже пре свега борба за што веће улагање у образовање и технолошки развој, борба за нова радна места, привредни раст и бољи живот и материјални положај свих грађана и грађанки. Наш стратешки циљ је пуноправно чланство у европској заједници народа и уверен сам да грађани Србије и те како поседују капацитет да остваре овај циљ.Али, исто тако, неопходно је да стално понављамо историјску истину, како због васпитања будућих генерација тако и због нас самих, јер с времена на време заборављамо да је Европска унија настала пре свега на темељима победе савезника над фашизмом у мају 1945. године.

 

Жртве нацистичке идеологије толико су велике да је њихов број неупоредив и надмашује број жртава било ког другог система веровања у историји човечанства. О томе сведоче и београдске жртве нацистичке и усташке идеологије чијим се сенима данас клањамо", закључио је Ђорђевић.

Министар Зоран Ђорђевић oтворио је сајам Ј=ДНАКИ на Београдском сајму који организује Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у сарадњи са Националном организацијом особа са инвалидитетом.

 

Ђорђевић је истакао да је пристигло много похала на рачун свега што ресор којим руководи чини за особе са инвалидитетом, укључујући и организацију данашњег сајма, али, како је нагласио, један човек је ипак најзаслужнији за побољшање квалитета живота ове осетљиве категорије, а то је председник Републике Србије Александар Вучић. 

 

 „Када је започео мандат, председник Александар Вучић је одмах међу главне приоритете уврстио унапређење положаја особа са инвалидитетом. Он је први државник у свету који је своју визит карту израдио и на Брајевом писму. Такве ствари нама свима дају задатак да више радимо на једнакости и да отворено причамо о проблемима. Као ресорни министар, свестан сам да постоје бројни изазови, али сам такође и вољан да се суочим са тим проблемима и да из те битке изађем као победник, а знаћу да сам успео ако особе са инвалидитетом и друге осетљиве категорије осете да постоји бољитак“, рекао је министар. 

 

Ђорђевић је поручио да је главни циљ сајма да представи досадашње резултете и примере добрих пракси заснованих на приступу да су сви грађани једнаки и са циљем да се и најосетљивије категорије становништва представе јавности као равноправни грађани друштва које се гради на принципима једнакости и уважавања различитости. 

 

„Сајам Ј=ДНАКИ је значајан не само за особе са инвалидитетом, већ за све грађане Србије који више неће имати предрасуде, већ ће се уверити да особе са инвалидитетом своје послове обављају квалитетно и одговорно, да имају таленте које многи од нас немају, као и да могу да учествују у свим друштвеним активностима у Србији. Желим да знате да смо сви овде са вама због вас“, изјавио је министар и додао да од свих нас зависи колико ће особе са инвалидитетом бити равноправни грађани ове земље.

 

Вршилац дужности помоћника министра Биљана Барошевић, која води Сектор за заштиту особа са инвалидитетом, позвала је све грађане Србије да ове године посете сајам Ј=ДНАКИ, на Београдском сајму у хали 3а, који је после 81 годину доступан особама са инвалидитетом.

 

„У сарадњи са НООИС-ом и Београдским сајмом поставили смо приступне рампе кроз све хале сајма, а осим тога, реконструисали смо тоалете према потребама особа са инвалидитетом. Такође, изграђена су два нова тоалета - мушки и женски за особе са инвалидитетом”, истакла је Барошевић и додала да је поносна што је са својим тимом, са особама са инвалидитетом, остварила још један сан  - да овај сајам буде препознатљив у нашој земљи.

 

Извршна директорка НООИС-а Иванка Јовановић истакла је да је сајам Ј=ДНАКИ значајан пројекат за читаву државу, јер се на тај начин промовишу различитости, као и мото кампање сајма - једнакост.

 

„У Србији живи 800.000 особа са инвалидитетом, што чини чак 10 одсто укупног становништва. То значи да су особе са инвалидитетом једна од највећих маргионализованих група, која треба да има сва људска права као и други грађани и исту позицију. Борба за људска права је врло слојевита, а један од начина да се унапреди положај јесте и подизање свести грађана о особама са инвалидитетом и нашим правима - казала је Јовановић.

 

Током свечаног отварања сајма Ј=ДНАКИ члановима Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије Александри Мањи, Душки Савић и Рафети Детанац уручени су ваучери за уградњу и атестирање ручних команди за безбедно управљање возилом; председнику Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије Михајлу Пајевићу, председник Удружења за церебралну и дечију парализу Нови Београд Синиши Букомиру и извршној директорки НООИС-а Иванки Јовановић су уручени комплети прве помоћи; док су ваучери за путовање за две особе уручени председници Савеза инвалида рада Војводине Стани Свиларов.

 

 На штанду Министарства обезбеђен је изложбени простор на коме су слике и друга уметничка дела чији су аутори особе са инвалидитетом, као и стаклене витрине у којима ће бити изложене рукотворине, накит и различити производи које су такође израдиле особе са инвалидитетом и корисници Установа социјалне заштите.

 

На сајму се представљају Национална организација особа са инвалидитетом - НООИС, Удружење предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом - УИПС, Републички завод за социјалну заштиту, Kомора социјалне заштите, Асоцијација центара социјалне заштите, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Национална служба за запошљавање, Инспекторат за рад, Републичка агенција за мирно решавање радних спорова и Управа за безбедност и здравље на раду.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић у интервјуу за недељник Нови магазин говори о темама из делокруга надлежности ресорног министарства.

 

Социјално-економски савет недавно је, мимо већ устаљене вишегодишње праксе,  усагласио нову минималну цену рада. Осим тога, социјални партнери су били једногласни и у ставу да је Нацрт закона о родној равноправности непримењив. Прво питање за министра за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Зорана Ђорђевића јесте како је, после више година неспоразума, постигнут консензус о минималној цени рада?

 

“Околности су мало другачије него што су биле раније, инфлација је на минималном нивоу, имамо стабилан курс и договорено повећање минималне зараде је реално. Друга ствар, можда и битнија, јесте да сада између нас постоји поверење, упознали смо представнике синдиката и Уније послодаваца о томе шта Влада хоће и у ком правцу жели да иде, како на који начин жели да расподели тај суфицит који има. Резултат свега тога је договор који смо постигли”, каже министар Зоран Ђорђевић за Нови магазин и додаје: “Генерално, хтели смо да се базирамо на реалности; жеље су једно, могућности друго и оно што Влада сада нуди је могућност да и следеће године имамо повећање плата, што је у интересу свих”.

 

Послодавци су тражили да се повећа неопорезиви део зарада, да се повећање минималне цене рада не превали на њихов терет. Хоће ли то бити остварено?

 

Нисмо донели закључак колико ће тај проценат да буде пошто држава мора да уради завршни рачун; али и министар финансија је дао обећање да ће повећање минималне цене бити неутрално по буџет. Што се тиче послодаваца, нарочито оних који исплаћују зараде више од минималних, верујем да ће део пореског ослобођења оставити својим запосленима, у зависности од тога да ли су зараду уговорили у бруто или нето износу.  

 

То значи да ће из суфицита бити покривен тај трошак?

 

Минимална цена рада се односи на део радника, а неопорезиви део зараде на све запослене и држава мора да води рачуна да тај неопорезиви део и трошак који повећање неопорезивог дела имплицира на буџет не проузрокује да следеће године немамо суфицит и да морамо да се задужујемо да би исплатили плате, што ствара инфлаторни притисак који није никоме у интересу. 

 

Чињеница је да безмало трећина запослених прима “минималац”. Колико је то реално стање?

 

Минимална цена рада треба да има потпуно другачију димензију – да се даје само у оним случајевима кад је компанија у проблему и треба да се исплаћује док компанија не изађе из проблема. Јасно је Законом о раду прописано да послодавац мора утврдити разлоге за доношење одлуке о увођењу минималне зараде. Међутим, послодавци је злоупотребљавају па исплаћују део зарада у “кешу” и ми желимо свеобухватном контролом и инспекцијом да то спречимо. Фокус ће бити на сузбијању рада на црно, али и оваквих ствари, јер кад се тај део финансијских средстава не уплати раднику губи држава, али још више тај радник; сада му се можда не уплаћује здравствено осигурање, и смањује се обим и величина здравствене заштите, али кад оствари право на пензију, она ће бити много мања него да је тај допринос уплаћиван. Од таквог поступања појединих послодаваца и радника који прихватају такав начин исплате зараде,  штету имају само запослени и кад-тад ће то осетити. 

 

Треба ли минималац да покрије минималну потрошачку корпу?

 

То су различите категорије, нису у дирекетној реалцији и не треба да буду, минимална цена рада  је привремена мера и не би смела дуго да траје. У томе су са нама сагласни и послодавци и синдикати. Као што вам је познато многи фактори утичу на утврђивање висине минималне цене рада, као што су егзистенцијалне и социјалне потребе запосленог и његове породице изражене кроз вредност минималне потрошачке корпе, кретања стопе запослености на тржишту рада, стопе раста бруто домаћег производа, кретања потрошачких цена, кретања продуктивности и кретања просечне зараде у Републици, што значи да много фактора утиче на њену висину, а не само минимална потрошачка корпа.
 

Хоће ли држава као највећи послодавац са 350.000 запослених на минималној ценом рада најављеним повећањем зарада изаћи из те зоне?

 

Да прецизирамо, држава као послодавац има између 21-25.000 запослених на минималној цени рада, а укупно у целој држави имамо око 350.000 запослених на минималној цени рада.  Нећемо моћи тако брзо да изађемо. Изласку из те зоне највећи допринос могу дати позитивна привредна кретања нарочито у производном сектору, повећање обима производње, раст продуктивности, повећање конкурентности и сл. Административни потези попут повећања минималне цене рада и повећања неопорезивог дела зараде могу само дати допринос и убрзати тај процес. Ми сада не знамо колико ће то повећање бити. И председница Владе је рекла да ће се знати у наредних неколико недеља, али као и код неопорезованог дела зараде битно је да знамо на чему смо, да имамо јасан резултат и предикцију тога шта је крајњи резултат државе кад су у питању финансије. Да не нарушимо успостављене средњорочне макроекономске пројекције.

 

Репрезентативност синдиката и послодаваца није дуго утврђивана иако је то законска обавеза вашег ресора и поступак се тачно,  зна ко има право да преговара. Нема ни Општег колективног уговора.

 

Рекао сам да ћемо све утврдити по закону. 

 

Социјално-економски савет се сагласио и да многе одредбе Нацрта закона о родној равноправности нису примењиве у привреди, а посебан проблем су квоте од 40 одсто мање заступљеног пола.

 

Савет је тражио од Министарства да образложи примедбе и сагласио са њима, а имају и додатних примедби које ћемо ми узети у обзир кад будемо радили измене и допуне Нацрта закона. Такав Нацрт треба да иде на интерресорно усаглашавање, односно другим министарствима, па на јавну расправу. Мислимо да ће законски предлог који буде прошао јавну расправу лакше проћи и у парламенту, с једне стране, а са друге касније кад прође скупштину бити и примењив, што је интерес свих наших грађана и грађанки.

 

Шта је непримењиво?

 

Ја могу да причам само са аспекта нашег министарства. Свака компанија у Србији требало би да има особу за родну равносправност, што повећава финансијске трошкове компанија, а онда касније та особа све те извештаје шаље Министарству рада које их сублимира и врши даље контролу. Велики и обиман посао који падан на Инспекторат у чијој надлежности је и низ других надлежности. Има и низ других ствари, које не бих сада образлагао, али уверен сам да ћемо уз измене и допуне доћи до правог и квалитетног предлога,што треба да буде наш коначни циљ. 

 

Квота од 30 одсто до сада је важила у изборном поступку, с тим што се поштује само на националном нивоу. Да ли јавни сектор може да поштује предвиђену квоту од 40 одсто мање заступљеног пола у свим руководећим телима?

 

Нисам присталица квота и то нема везе са овим законом, више сам присталица приступа да гледамо према човеку, не мушкарцу или жени, већ да сви имају једнак третман кад је у питању критеријум и да најбољи људи раде оно за шта су се школовали и усавршавали. И Политички савет за родну раваноправаност на чијем сам челу и Национални акциони план до 2020. за крајњи циљ имају такво друштво. Уколико изградимо такве друштво нећемо морати да намећемо квоту, него ћемо имати једначину која ће довести до тога да најбољи људи раде најбоље ствари. Политика квота у овој области може довести до негативне селекције.

 

У нацрту нема обавезе запошљавања 40 одсто мање заступљеног пола…

 

Има обавезе приватних компанија да у управљачким одборима поштују ту квоту. Ја мислим да је то ограничавање инвеститора и страних и домаћих, обавезивање унапред људи који улажу свој новац и имају право да са њим располажу на начин који сматрају најбољим.   

 

У неким европским земљама постоји препорука у том смислу приватним компанија, хоћете ли предложити такво решење.

 

Видећемо, важно је да Закон има најбоља решења. Претпостављам да ће послодавци дати такве сугестије.

 

Да ли ваше министарство ради нови закон? Цивилни сектор се не слаже.

 

Не, сада не радимо нови закон. Ја не могу да прејудицирам шта ће јавност да каже, желим да Нацрт уђе у јавну расправу. Није битно, у крајњој линији ни шта мисли Министарство, ни шта мисли цивилни сектор, него грађани и да је то свеобухватно најкорисније и најбоље за Србију.

 

Идемо на ресор рада: штрајкови у Гоши и Фијату су обележили почетак мандата. У чему је разлика између те две фирме и шта је исто? 

 

Заједничка ствар је што су у приватном власништву, различит је приступ државе која је тамо 2000-их приватизовала једну и другу компанију и имала у тој приватизацији различит приступ и различита средства обезбеђења. Гоша је у 2012. ушла са нагомиланим проблемима и као таква је довела у питање своје функционисање.

Међутим, држава није оставила раднике Гоше са стране и данас брине о њима; док је био председник Владе Александар Вучић Влада је обезбедила једнократну помоћ радницима, Влада Ане Брнабић понудила је радницима запослење у новоотвореним предузећима у Тополи и Великој Плани. Од 120 понуђених нових радних места, само се један радник јавио. Мени је то било нелогично, јер се обавеза досадашњег послодавца према њима не брише; врло је могуће да они верују да њихова компанија може да настави да ради, да остану ту где јесу и да то што раде има неку будућност. 

 

Држава годинама ћути иако је купац Гоше имао обавезе, пореска полиција није реаговала, уговор није раскинут и нечињењем су радници доведени у безизлазан положај?

 

Можемо говорити о рецидивима прошлости, о ономе што је било до 2012, али ја то не желим. Могу само да кажем да после 2012. ти људи нису радили, нису примали плату. Најједноставније је било пустити Гошу у стечај, прогутати ту жабу, али од тога не би нико имао користи. Али, пре свега, то је приватна компанија и држава нема право да се меша. У осталом сведоци смо да је пре неки дан уз посредство Агенције за мирно решавање радници и послодавац постигли договор што показује да је разговор најбоље решење.  

 

*Ко је радницима Гоше недавно уплатио по 30.000 динара и из којих извора?

 

То је њихов договор са власником.

 

Није из буџета?

 

Није.

 

Да ли ће се Министарство бавити пореклом четврт милиона евра који је члановима једног синдиката у Фијату исплаћени као накнада за дане штрајка? 

 

Уколико је нешто урађено како не треба то је посао за финансијску контролу и полицију. Верујем да је све урађено у складу са законом.

 

А вама делује нормално да се појави толико новца одједном?

Постоје различити начини како неко може да дође до новца, легално и другачије. Зна се како држава помаже, ко и како тражи помоћ и како добија; кад је реч о приватаним финансија ствар је воље оног ко даје зашто то ради и какву обилагацију има. Нама је битно да се знају токови новца, да није прање пара у питању и да је све у складу са законом. 

 

Прелазимо на социјалну заштиту: шта је предузето после два тешка убиства у центрима за социјални рад сем смењивања директорке Градског центра у Београду? Како ће се проблеми решити да се трагедије попут тих на Новом Београду и у Раковици сведу на минимум?

 

Одмах по трагедијама које су се десиле и које су, нажалост, однеле људске животе који не могу да се врате, анализирали смо да видимо шта је узрок и шта би ми као Министарство требало да предзмемо. Центри за социјални рад су у ингеренцији општина и градова, али то не умањује део посла који ми радимо, а то је стручни надзор. Одмах смо сазвали састанак са директорима центара, разговарали са њима о томе у каквим се проблемима налазе и шта би нама препоручили да урадимо да би њихов рад био лакши и ефинакснији, а грађани задовољнији. После тога имали смо састанак са председницима општина и градоначелницима. Договорили смо се да примере добрих пракси из неких општина пробамо да имплементирамо и у другим општинама, да општине и градови посвете већу пажњу центрима за социјални рад, да унапредимо њихове услове рада. 

Такође да изменама и допунама неких закона вратимо неке надлежности и протоколе који су укинути, као службеност и да тиме буде поштована реч социјалних радника када су у питању одлуке које судови доносе.

 

Мислите на водиче случајева?

 

Изменама закона  2009. одређено је да у центрима сви раде све, што се показало као лоше; неки су задржали праксу да се посвете одређеним областима и то даје добре резултате. Пробаћемо то да вратимо.

У трагичним случајевима које помињемо јавност се фокусирала на центре за социјални рад, али ја морам да кажем нешто и у корист центара и људи који тамо раде; њихов посао није нимало лак, увек су између чекића и наковња, ретко могу да донесу одлуку којом су обе заинтересоване стране задовољне. Пре свега њихов посао је да одлуче у најбољем интересу деце, а ми треба да их подржимо у томе, да не помисле да су препуштени сами себи. 

 

У овим случајевима су биле драматично различите процене социјалних радника и судске одлуке. Како то може да се усагласи?

 

Не може никако, питање је професије како ко процењује ствари. И није добро да се сви слажу, али важно је да се проблем сагледа са свих страна и да у том проступку учествују сви, не само социјални радници и правосуђе, већ и МУП, министарства здравља и провесете, сви који су у том интересорном ланцу. Не постоји размимоилажење у ком правцу држава треба да иде кад је борба против насиља у питању.

 

Остао је помало горак  утисак што је само директорка Градског центра смењена.

 

То је одлука локалне самоуправе, у овом случају града. Град је сменио директорку, ми смо послали извештај тужилаштву и граду, а Град је процењивао. Верујем да ће свако у свом ресору утврдити евентуалне пропусте и одговорне, а ми као Министарство ћемо јачати надзор и до краја године донети ажурирати све подзаконске акте.   

 

Инспекцијом, која има само наколико запослених?

 

Контрола неће бити много боља ако само повећамо број инспектора, колика је држава може их бити стотине. Ми желимо да нормативно-правно све буде јасно,  да одговорност за пропусте буде јасно утврђена и санкционисана, без обзира да ли је реч о власницима илегалних домова за старије и децу, директорима домова, центара за социјални рад. Преко грешака не може да се пређе. Дугорочно решење је промена свести, а до тога се долази другачијим образовањем младих и културом, другачијим приступом животу. То не даје резултате на кратак рок, али морамо тако да радимо јер наш крајњи циљ је модерна савремена Србија по мери свих грађана.

 

Јесу ли вам медији савезници у томе?

 

Јесу; важно је људима променити виђење исте ствари; неко ко види насиље треба да га препозна и пријави, то исто важи и за рад на црно, ПДВ. То није туђи посао, тиче се свих нас.… Ја медије гледам у мери у којој су потребни за посао који радим. 

 

За крај, често смо помињали буџет. Хоћете ли тражити повећање за 2018?

Најлакше је тражити повећање. Међутим, морамо бити одговорна Влада, поштовати приоритете, створити услове реалном сектору да се повећа БДП и пружити грађанима - пореским обвезницима да су добили одговарајућу услугу за свој новац. Што би ми економисти рекли "вредност за новац". Прво желим да уредим Министарство тако да се зна како се сваки динар троши и да ли је потрошен наменски, да утврдим да ли постоје унутрашње резерве, па тек онда ћемо разматрати приоритете и потребе за евентуално додатним средствима. Када су у питању социјална давања, она се требају усмерити само ономе коме су стварно потребна. 

 

Проћи ће године, да не кажемо мандат.

 

Неће, знаће се већ следеће године. За сваки динар који ово министарство буде добило 1. јануара 2018. већ 31. децембра 2018. знаће се како је и где потрошен. Нећу се мешати у политику локалних самоуправа, али хоћу тачно да знам за шта траже новац и да ли су га у те сврхе и потрошили. 

   

Да ли сте, преузимајући нова задужења са друге министарске позиције знали или макар претпостављали колико је овај ресор велик и захтеван?

Не бих се сложио да је једино овај ресор обиман и захтеван, сваки је сам по себи специфичан. Раније се нисам бавио конкретно овим ресором, јер је на претходном задужењу било доста посла, али нисам бежао од тога да кад дођем направим анализу, пресек стања, утврдим циљеве и задатке које треба да урадим.

 

А где је лакше, у одбрани или у овом ресору?

 

Није то прва формулација, јер и тамо и овде има изазова. Ово је конкретније приближавање грађанима и брига ка грађанима, а тамо је укупна одговорност према грађанима можда била већа. На срећу, није било разлога да се реагује, али у одбрани је грешку тешко исправити. Овде може бити појединачног незадовољства, али (ако смем да кажем тако) све се може лакше исправити.

 

Недавно сте примили раднике и пословодство ЕПС-а на разговор о условима рада. Зашто ЕПС и могу ли сви да дођу?

Ја желим сваког да примим и саслушам, читам све е-маилове и одговарам свима. Ако ја нисам у прилици да некога примим, онда то чине државни секретари и помоћници, али свакако тежимо да сви буду испоштовани. 

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић у емисији „Прав угао“ на Радио-телевизији Војводине говори о контроли боловања, минималним зарадама као и о Закону о родној равноправности.

 

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић у жижи је јавности пре свега због најављене контроле боловања, у неким фирмама, на која одлазе наводно неумерени запослени, углавном запослени код страних инвеститора. Како ће та контрола изгледати и да ли се држава већ ставила на страну послодаваца,занемарујући ставове радника и синдиката да је прича о лажним боловањима преувеличана? Ову тезу смо управо чули од представника два репрезентативна синдиката, да је прича о лажним боловањима преувеличана и да сте се некако Ви, као и министар здравља, као и премијерка ставили на страну, или то бар тако изгледа, на страну страних инвеститора. Како Ви одговарате на те наводе?

 

Држава жели првенствено да спроводи све законе потпуно равномерно и равноправно према свим грађанима. Држава жели да заштити оне раднике који раде марљиво и поштено и њих је 99,99 одсто. Међутим, постоје радници који злоупотребљавају боловање и који одлазе на боловање када нису болесни и тако угрожавају и производњу и те послодавце и оне инвеститоре који су овде у Србији. Ми смо имали приговоре не само од страних, као што сте Ви рекли већ и од домаћих, ми смо причали и са послодавцима који су нам указали да постоји проблем, поготово када су сезонски послови у току. Посао државе јесте да спроведе закон. И он треба да буде једнак за све и држава ће то да спроведе. Свако из своје надлежности.

 

Али ако 99,9 одсто како Ви кажете запослених у Србији не злоупотребљава боловања, зашто се то питање диже на тај ниво да се Вама са молбом да интервенишете обраћа кинески амбасадор који долази у друштву директора Железаре Смедерево, а пре тога, како кажете обратили су вам се турски инвеститори, откуд слобода амбасадора да долази код министра?

 

Прво, посао државе је да обезбеди 100% и држава не треба да буде таоц ни једног појединца, а камоли ако причамо о овом хипотетички 0,1% радника који то злоупотребљавају. Ми желимо то да искоренимо. Ми смо врло одговорно друштво, одговорна држава која жели да спроведе закон. Није ту био у питању кинески амбасадор нити се он обраћао нама, ми смо првенствено имали састанак са турским инвеститорима на југу Србије. Тема је била потпуно невезана за то, жеља нам је била да видимо како и у којим условима они послују, да ли су задовољни, да ли оно све што је Србија обећала функционише, какво је стање са радном снагом, да ли имају нешто што држава може њима да помогне, јер ми желимо да привучемо још инвеститора и желимо да се добар глас о Србији прочује и да оде ван Србије, да све оно што ради и наш председник и наша председница Владе на довођењу страних инвеститора, на креирању нових радних места, што смањује незапосленост, иде позитивно из ове земље.

 

У реду, али је после питање боловања покренуо кинески амбасадор?

 

Није кинески амбасадор, него су покренули турски инвеститори који су тада мени рекли, а управо је тада била и завршена сезона, да су имали проблем са сезонским радницима. Постојало је и раније мишљење, провлачило се мишљење у јавности да кад год су сезонски радови да послодавци, тамо где се обављају сезонски радови, у том тренутку имају проблем. Причали смо и са кинеским инвеститором и он је исто имао ту примедбу да у доба сезонских радова радници одлазе и ми смо наравно да не би то било усамљено, причали и са домаћим инвеститорима, причали и са Унијом послодаваца и видели да то није баш нешто што је реткост и да се појављује повремено.

 

Али ми и даље није јасно зашто страни званичници долазе код Вас и зашто уопште директор смара да треба са Вама да разговара о томе када постоји више закона и Ви на то указујете, који регулишу то питање. Дакле у Србији се не може тако лако отићи на неограничено некакво боловање и пријавити да си болестан ако ниси болестан?

 

За те појединце очигледно није. Ја сам ресорни министар који се бави, Ви нисте прочитали широк спектар области које покрива ово Министарство, једно од њих јесте и рад, једно од њих јесте Инспекторат рада, моје јесте да заштитим и раднике са једне стране и послодавце са друге стране. Овиме што ми хоћемо да радимо као држава, ми штитимо и раднике и послодавце, јер када се злоупотребљава боловање, терет рада пада на раднике који раде марљиво и вредно и који поштено одрађују свој посао.

 

Дакле, али шта можемо да закључимо, да постојеће законодавство, пословна пракса, није таква да питања лажних боловања може да се реши позивајући се на Закон о раду и на друге прописе, него инвеститор мора код министра да реагује да би решио то питање?

 

Није инвеститор дошао због тога. Мој посао је да причам са свим инвеститорима, мој посао је да доводимо инвеститоре овде, мој посао је да помажем и председници Владе и ресорним министрима привреде.

 

Од када је Ваш посао да доводите инвеститоре?

 

Мој посао је да стварам боље услове како бих промовисао да људи долазе, заједно са ресорним министрима на довођењу инвеститора.

 

За кога боље услове министре Ђорђевићу, за инвеститоре или за раднике?

 

И за једне и за друге.

 

Да ли када турски инвеститори, кинески послодавац, говоре о својим проблемима, да ли Ви питате хајде да мало видимо и какво је стање?

 

Само да Вам кажем, причао сам и са синдикатима у тим фабрикама и они су били на истој таласној дужини као и инвеститори. Значи, са синдикатима, али и када смо били на социо-економском Савету, мало смо прокоментарисали целу ту ситуацију. Синдикати подржавају, пошто синдикати заступају раднике и пошто смо се сложили око тога да је велика већина њих, скоро 100% вредних и марљивих људи јесу чланови синдиката, они желе да заштите управо њих, не желе да буду таоци тог малог броја људи који то злоупотребљавају.

 

Синдикати са којима сам разговарала у овој емисији кажу супротно, да је читава Влада веома наклоњена Савету страних инвеститора, страним инвеститорима генерално, зато долазе поруке да сваки раднички бунт јесте начин да се отерају страни инвеститори и зато долазе упозорења попут оног Вашег летошњег, оне поруке радницима Фијата да би могли да покажу мало љубави према Србији?

 

Прво да Вам кажем да када су у питању радници, када су у питању боловања и тај коментар с те стране, ми желимо првенствено да помогнемо радницима који раде свој посао. Значи, да заштитимо њих и њихова права.

 

Да их одвојите од оних који иду на лажна боловања?

 

Тако је. Значи, нема бојазни уопште за њих, ја не видим уопште разлог да се било ко боји, држава ће стати иза оних људи и оних радника који раде марљиво свој посао. Желимо њих да заштитимо, а уколико нема злоупотреба то је супер, али у овом случају ми желимо да спроведемо контролу боловања и то је одлука државе и тачка. Тако ће бити.

 

Добро, хајде да одговорите и на овај осећај запослених да су грађани другог реда у односу на страног инвеститора. Шта сте мислили, јесте после размишљали о тој својој изјави када сте радницима Фијата поручули будите патриоте, покажите мало више љубави према Србији, немојте да штрајкујете?

 

Не, ту је било нешто друго, ја сам причао и са синдикатом, био сам тада присутан и на састанцима с њима и пренео и њима исту ту поруку, у смислу да држава жели да помогне радницима и то је управо контра од овог Вашег. Ми желимо да помогнемо и њима и да видимо где све то држава може њима да помогне и како може да им помогне, да би услови рада били бољи, да би њихова права била заштићена, али они треба да разумеју државу. Не могу увек да иду априори против и ја сам врло задовољан тиме како,  на који начин је синдикат Фијата приступио томе и са каквом одговорношћу су касније реализовали то све, јер је тада дошло, да кажем до разумевања онога да и држава жели да буде ту између и да се ситуација реши на најбољи могући начин.

 

Да ли сте ви разумели бојазан Фијатових запослених да ће остати без посла, да ће Фијат преселити производњу у суседне земље?

 

Разумем и бојазан Фијатових запослених, али држава је ту да брине о свим радницима. Као што Ви сада кажете да бринемо о послодавцима, наш посао је да бринемо и о радницима, јер нема радника и нема радних места док нема послодаваца. У овом случају,радници Фијата нису сами за себе, имамо зависна предузећа, не треба гледати само себе, држава жели да помогне Фијату, а помажући Фијату помаже и зависним предузећима.

 

Али када радник одлучује о штрајку, ако сматра да су му права угрожена, право на рад, право на достојанствен рад, право да прими плату за оно што је одрадио, а Ви му кажете, покажи више љубави према Србији и брините о кооперантима, кога Ви онда заправо штитите?

 

Штитимо раднике и штитимо Србију, јер ми другу државу немамо. Ми морамо да бринемо о нашим радницма, о нашој држави, нама треба држава да буде изнад свега. Сви ми радимо за државу. Било директно, било индиректно. И нама јесте циљ да овој држави буде боље, а када буде било боље држави биће боље и њеним грађанима.

 

Шта је пилот пројекат, шта је суштина пилот пројекта контроле наводних лажних боловања. Како ће то изгледати?

 

То је реч која је можда извучена, можда сам и ја рекао више у брзини, али идеја пилот пројекта јесте да морамо од негде да кренемо. Члан 179 Закона о раду, став 4, каже да послодавац има могућност да то исконтролише, ако има основану сумњу он ће о свом трошку да уради контролу, на основу тога видећемо да ли то постоји. Министарство здравља има већ евиденцију колико боловања постоји у бројкама и видећемо како, на који начин ће они из своје надлежности да раде даље, а како ћемо ми као Министарство рада.

 

Повереник Родољуб Шабић у томе види потенцијални проблем и каже да је покренут поступак поводом вести објављене у медијима и на сајту Министарства, да су се министри Владе договорили с амбасадором Кине у Србији и директором Смедеревске железаре око контроле боловања. Повереник стоји на становишту да је уређење правила о боловању законска материја и да се не може мењати никаквим пилот пројектима ни некаквим ванредним, вршити контроле које излазе из тог законског оквира?

 

Ја разумем разлог и можда жељу господина Шабића да себе анимира у јавности, али ја ћу рећи, трећи пут, оно што сам рекао и на претходна питања, ја сам одговоран за оно што ја Вама кажем, а не за оно што разуме господин Шабић.

 

Добро, а Ви нећете контролисати када кажете пилот пројекат, поставља се питање заштите података о личности?

 

Нас не занимају персонални подаци, нити улазимо у то шта је ко, од чегга болестан или било шта. Врло јасно се зна како, на који начин, се контролише боловање и то зна врло добро и господин Шабић. Ми радимо контролу Инспектората рада да и послодавац то не злоупотребљава. Значи Инспекторат рада има ту законску обавезу да проверава да послодавац члан 179 Закона, став 4, не злоупотребљава. Исто тако треба и у случају злоупотребе и евентуалне пријаве радника, а с друге стране имамо и случајеве где неки послодавци не дозвољавају радницима да иду на боловање и њих желимо да охрабримо да се јаве Инспекторату, да ће Инспекторат да изађе на лице места и да реагује.

 

Да ли са једнаком приљежношћу ћете, рецимо, да приступите и испитивању нечега што је апсолутно у Вашој надлежности, радници су Гоше поново били на састанку у Влади, они су летос штрајковали и у разговору са једним од њих коме се на име плата дугује милион динара, али му чак каже ни то тренутно није најважније, најважније му је то што нема оверену здравствену књижицу и што нема повезани стаж. Да ли је то посао такође за инспекције и за Министарство за рад?

 

Јесте, уколико се поднесе пријава против тако неког, али знате које су последице и једне и друге стране. Имате ресорно Министарство привреде које води рачуна о томе и које жели да заштити те раднике.

 

Како да их заштити Министарство привреде?

 

Па водећи рачуна о томе у најбољем интересу, али имате с једне стране и послодавца који може да злоупотреби свој долазак у Србију, али држава води рачуна о свим радницима, тако да води рачуна и о радницима Гоше. Оног тренутка када су се дешавали штрајкови, радници Гоше знају да је Агенција за мирно решавање спорова долазила тамо и покушавала да мирно реши тај спор изналазећи начине како могу да изађу из свега тога, али исто тако знате и да је тим радницима нуђено запослење у околним местима, да су се отварале две фабрике и да нико се није пријавио. При томе, исто тако знате да уколико би отишли на тај посао и прихватили нову радну обавезу дуг старог не би остао поништен.

 

Али да би неко отишао на друго радно место треба неко поштено да му каже да од Гоше неће бити ништа, а говори се супротно.

 

На њима је то, да Вам кажем, послодавци имају право да кажу и да нуде нешто. Значи, они су говорили да немају посла тамо, отварале су се две нове фабрике које су управо тражиле ту категорију радника у својим фабрикама, нуђен је посао њима, а на крају да кажем права истина је да се један јавио.

 

Ко је радницима Гоше исплатио три пута по 30.000 динара, да ли је то из неког фонда вашег за социјална давања или је то плаћено из буџета Србије или је то плаћено од средстава онога ко је приватизовао Гошу?

 

Ово сада што је, то држава није исплатила, колико ја знам не, бар бих ја знао да је донешена одлука, а то није могло без одлуке Владе.

 

Да, дакле прочитала сам, кажете да су ваши интереси заштита и послодаваца и запослених, шта ће радити мобилни инспектори и у чијем интересу ће они радити, шта би требало да буде њихов рад?

 

Крајњи циљ јесте формирање социјалних карата и коришћење на максимални могући начин онога што ће пружати та социјална карта. У овом случају мобилни инспектор је пројекат који радимо заједно са Норвешком и идеја јесте прво с једне стране медијска кампања и упознавање људи шта то ради инспекција рада да радимо у интересу свих запослених и грађана Србије, а с друге стране да ће инспектори моћи на лицу места да проверавају када дођу да ли су ти радници пријављени, да ли раде на црно, да ли им је уплаћен радни стаж итд.

 

Ако у случају, ако мобилни инспектор, ако га пошаљете у Гошу и он тамо установи да се не плаћа, не повезује радни стаж, да људи који треба да оду у пензију схватају да им фале године и године иако су радили, ако радници не могу здравствене књижице да овере, да ли се штити инвеститор, нека остане ту и нека ради макар како или се предузимају мере против тог власника?

 

Сви који крше закон биће санкционисани и то је став ове Владе, а рецидив прошлости који имамо из периода до 2012. пробаћемо да у међувремену пребродимо. Ова Влада ради много на томе, не само да доводи инвеститоре, већ и да оно што је у ранијем периоду упропашћено, да у овом тренутку буде на најбољи могући начин преброђено, тако да радници не осете. И на тај начин ми покушавамо да решавамо проблеме. Тамо где постоји проблем, где је једноставно немогуће нешто поправити, а верујте ми постоје ствари које су толико упропашћене до 2012. године да је немогуће поправити, ми желимо да креирамо нова радна места, да пружимо ново запослење и да на тај начин помогнемо тим људима, да  пређу с једног посла на други.

 

Шта о Србији, господине Ђорђевићу, говори чињеница да расте број сиромашних у оној популацији која је запослена и прима редовно плату. Шта говори о онима који дају посао људима у Србији, та чињеница да и они који су запослени спадају у категорију апсолутно сиромашних или су у ризику од сиромаштва?

Па мислим да сте мало у Вашој дефиницији само једну ствар погрешно рекли. Значи, у Србији у домену запослених не расте број сиромашних. Србија жели да сиромаштво које је наметнутно неодговорном политиком до 2012. године и свему оном што је тада урађено, чије последице ми данас осећамо, лоших приватизација, пљачком и свему осталом желимо да надоместимо. Да ли мислите да можемо да надоместимо тиме да се водимо истом политиком као што су радили до 2012. године? Да се задужимо,па да привремено пребродимо све ово и да решимо проблем тиме што ћемо из кредита финансирати све.

 

Да ли Ви као министар за рад подржавате овакво рекламирање Србије, дођите овде, овде је све јефтиније него на другим местима укључијући и радна снага? Да ли таква политика доводи до тога да 365.000 запослених у Србији прима минималну зараду? Са минималном зарадом ви сте у ризику од сиромаштва или сте већ у категорији сиромашних, јер живите испод граница подмиривања основних потреба.

 

Ми смо наследили Србију која је имала милион незапослених, који нису имали никакав посао. Да ли мислите да је боље да доведемо инвеститоре, а ми не можемо да доведемо инвеститоре који ће одједном да дају 3, 4, 5 хиљада евра плату. Ми морамо да створимо конкуренцију. Ми морамо да креирамо нова радна места, морамо из тих нових радних места,из пореза и доприноса да почнемо да приходујемо, да људи имају потрошњу, да почнемо да градимо ову земљу, да градимо инфраструктуру, а и овде не долазе само инвеститори који плаћају само минималац. Овде долазе инвеститори, као што знате и који су у неким другим сферама, које су доста атрактивније и са бољим платама, али ми морамо да доводимо инвеститоре сходно ономе какав кадар имамо да пружимо њима и ми желимо с једне стране да улажемо у образовање да једног дана имамо квалитетан кадар и да временом дођемо до тога да имамо добре плате, али знате како, једна држава не може да живи само од тога да има високу технологију. Она мора да има и друге сфере које покрива.

 

Добро, да закључимо, мене само занима када инвеститор који нам је толико потребан дође у Србију да ли му Ви као министар, Ваше Министарство, инспекцијске службе које су у Вашој надлежности, гледате кроз прсте на кршење Закона о раду и права запослених зато што нам је потребан?

 

Не, Закон је према свима исти. Неком се допада, некоме се не допада, али је према свима исти.

 

Један други Закон такође Вас је ставио у центар пажње јавности, зашто сте, преузимајући функцију министра за рад зауставили на неки начин да предлог Закона о родној равноправности оде на надлежна тела у Скупштини и дође пред посланике и буде усвојен?

 

Прво нисам га ја зауставио као министар Зоран Ђорђевић. Институција, државни орган које се зове Министарство рада, запошљавања, борачких и социјалних питања је Министарство које даје мишљење на Закон и своје надлежности и онога шта је. Док сам био министар одбране и Министарство одбране, а и сада Министарство одбране  на челу са министром Вулином дали су негативно мишљење на тај Закон.

 

Шта је по Вама највећи проблем ту?

 

Проблем је у томе што је Закон непримењив.

 

Шта је неприменљиво?

Потребно је да избијемо тезу да у овој држави не постоји Закон о родној равноправности, он постоји и тренутно је у оптицају.

 

А чим се пише нови значи да нам нешто фали?

 

Не фали нам ништа, као што знате, ми купимо похвале и ево сада сте могли да је у новинама изашло да смо ми похваљени баш када је у питању родна равноправност, положај жена на положају и да је Србија једна од најбољих у Европи. Похвалио нас је председник политичког Савета за спровођење Резолуције 1325 жене, мир, безбедност, до 29. јуна, а и израдили смо нови Национални акциони план. Прошли Национални акциони план који је био од 2010. до 2015. његово спровођење је било похваљено од стране ЕУ, чак је Шведска долазила у Србију да види како то Србија ради.

 

Споразум се тиче неких конкретних области, а овај Закон је већем броју жена занимљив због тога што по предлогу, по нацрту, спречава послодавца да вас пита да ли намеравате да се удајете, да ли намеравате да рађате децу, приложите фотографију за апликацију за посао, спречава послодавца да вас отпусти ако сте трудница или сте се вратили са трудничког боловања, дакле зато је јавност заинтересована?

 

Могу да Вам кажем да то није предмет овог Закона. Закон о спречавању дискриминације који доноси Министарство и који се сада шаље у Европску комисију има све те одредбе. И то не треба да буде предлог.

 

А зашто га је Зорана Михајловић ставила у нацрт?

 

Стварно не знам. То је добро питање за Зорану Михајловић. Имамо Закон о спречавању дискриминације који је Министарство још у претходном сазиву израдило, а сада га и ја шаљем на Европску комисију као Министарство рада и када будемо добили позитивно мишљење идемо интерресорно на јавну расправу.

 

А шта ће бити судбина нацрта Закона о родној равноправности, Ви кажете нећете писати нови, то је компромис са колегиницом Михајловић?

 

Није то компромис, ми не правимо компромис.Ја прво из домена знам шта Министарство рада, оно што је тамо написано једноставно не може да спроведе. Друго, послали смо га и другим Министарствима, послали смо га САНУ, послали смо га Канцеларији за људска и мањинска права, заштитници за родну равноправност, заштитнику грађана, да нам кажу мишљење. Нова Влада, ново мишљење, а ово је измена, другачијег закона од онога што је био прошли пут на Влади. Е сада, када будемо то имали, а већ смо добили мишљења неких и чекамо да стигну остала, видећемо колико тога има да видимо да ли ми то можемо да све уобиличимо у један предлог измене овог постојећег и да дамо потпредседници Владе да видимо да ли је то изводљиво да се ради.

 

Да ли вама смета, да ли сматрате да је неспроводиво у Србији у 2017. години да 40% функција у државној и јавној управи заузму жене и да се послодавци принуде да тај паритет одржавају. Јел то сматрате спроводивим?

 

Да Вам кажем није само државна управа, овде се тражи и да приватни сектор који долази мора да има 45%, а Закон не треба да буде писан само за Београд, Нови Сад и Крагујевац, већ мора да буде писан и за Врање и за Димитровград и за мала места.

 

Дакле то сматрате неспроводивим?

 

Наравно да сматрам да ћемо сами себи да направимо проблем, а већ постигнута права нећемо после моћи да спуштамо. Друго, свака компанија која има преко 50 запослених мора да има једног запосленог који води рачуна о родној равноправности. Тај један шаље све Министарству рада који све то обједињује и води рачуна у свакој компанији, да у сваком државном органу постоји родна равноправност.

 

То је исто неспроводиво сматрате?

 

Па да ли мислите да Инспекторат рада који ради и спречавање рада на црно, који ради и спречавање рада дискриминације, треба да ради и то и да ће постићи све и да ће реаговати на сваки део. Свако ће гледати његов проблем као највећи, а онда ће да окривљује Министарство рада да није способно нешто да спроводе. А када дође до ЕУ онда ће казати да смо га сами спровели.

 

Када можемо да очекујемо да са нацрта пређемо на предлог Скупштине за усвајање Закона?

 

Чекамо да стигну сва мишљења, када буду сва мишљења стигла ми ћемо послати то потпредседници Владе, предложићемо да то обједини једна јавна расправа и да оде у Скупштину. Мислим да све то може врло брзо да буде и уколико консензусом на нивоу државе донесемо један такав закон, наравно који иза кога ћемо сви као друштво да станемо, онда ћемо бити сви сагласни тим да га спроведемо. А ја сам убеђен у то да сви грађани Србије желе родну равноправност и да желе да будемо најбољи у Европи.