„Ја прво желим да се захвалим скупштини града Београда, желим да се захвалим градоначелнику и желим да се захвалим Горану Весићу, зато што је овај дан могућ. Без њих овај дан једноставно не би био могућ. Све претходне бројне градске администрације нису никад ни помислиле да ово треба да ураде,а било је прилика, било је јубилеја ослобађања Београда и раније, било је дана Победе и раније, долазили су нам пријатељи са којима смо ратовали и ослобађали овај град и раније, нико се није сетио ово да уради. Зато им хвала још једном што су ово урадили. Ово је велики дан за историју, ово је велики дан за истину. Ово није дан Коче Поповића , ово није дан СУБНОРа, ово није дан Београда, ово није дан министарства за рад, ово је дан истине.

Коча Поповић је херој , Пеко Дапчевић је херој, заслужују да добију парче успомене. Да ли су некада у свом животу грешили? Јесу. Да ли су имали политичке ставове који могу бити дискутабилни? Јесу. Да ли је то на било који начин важно, када гледамо из визуре данашњег дана и историје коју су водили? Није. Нека би оно што су они добро радили била врлина и моје генерације, а нека би њихове мане биле највеће мане и моје генерације, ова земља ће бити јако срећна и биће јако добра. Ми данас говоримо о шпанском борцу.

Да је био само шпански борац, и ништа друго у животу, да је био припадник те славне и сјајне генерације која је из целог света дошла да се прва бори против фашизма, пре него што су га и много веће и важније земље препознале, дакле да је био само шпански борац, Коча Поповић би имао улицу у Мадриду или Београду. Да је би само пријатељ жана Коктоа,једног од оснивача надраелизма у Србији добио би улицу у Паризу или Београду. Да је био само син индустријалца коју је ову и још бојне друге улице поклонио свом народу и свом граду не тражећи ни један једини динар за узврат, добио би улицу макар у Београду. Да је био само комадант Прве пролетерске бригаде у свом животу добио би улицу у неколико градова у великој Југославији, или би добио бар улицу у некој од Антишашистичких земаља. Да је би само начелник генералштаба Југословенске Народне Армије, добио би једну улицу. Да је био само министар савезних иностраних послова, дакле шеф дипломатије оне велике Југославије у којој је читав свет стојао мирно када она говори у Уједињеним нацијама добио би улицу. Да је само ослободио Београд, добио би улицу.

За све то није добио улицу пола века, добио је данас, ја честитам свима који су то урадили захваљујем се због тога што је ово урађено и молим све београђане да не мисле о политици када буду пролазили овом улицом, већ да мисле о човеку који је овде ушао борећи се против нацизма, и донео слободу и овом граду. Човеку који је један од оних, због којих говоримо језик који говоримо, због којих пишемо историју онако како мислимо да треба да је пишемо, један од оних људи због којих кад год додју тешка времена, и када дођу силе за којима не знамо да ли можемо и смемо да се супроставимо сетимо се оваквих људи и кажемо ако су могли они можемо и ми“, закључио је министар Вулин.