Обележавање 102. годишњицe смрти војводе Радомира Путника

Обележавање 102. годишњицe смрти војводе Радомира Путника

Читај ми

Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић предводиће државну церемонију поводом обележавања 102. годишњице смрти војводе Радомира Путника. Церемонија ће бити одржана  17. маја 2019. године у 11.00 часова крај гроба војводе Путника (централна алеја београдског Новог гробља) одавањем војних и државних почасти и полагањем ловорових  венаца.

 

Организатор комеморативног окупљања је Влада Републике Србије – Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

 

Венце ће такође положити представници Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда као и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.


 

Радомир Путник, рођен 24. јануара 1847. године у Крагујевцу, српски војсковођа, војвода, начелник Главног Ђенералштаба Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Радомиров отац, Димитрије, био је учитељ. Војничко звање стекао је на Артиљеријској школи у Београду. После многих прекоманди и напредовања у служби, 1903. године постављен је за начелника Главног Ђенералштаба. Творац је модерне Српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске и Први светски рат.

У периоду од 1912. до 1916. године налазио се на положају начелника Врховне команде. После Кумановске битке 1912. године постао је први српски високи официр са почасним чином војводе. Са грчког острва Крф 1916. године отишао је на лечење у Ницу у Француској где је након годину дана преминуо, 17. маја 1917. године.

Бавио се теоријом ратовања. Написао је „Служба ђенералштаба” I и II „Служба и мирно доба” и „Служба у ратно доба”.

Презиме Путник његова породица је добила у време када су његови преци, тачније деда Арсеније, доселио са Косова и Метохије у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година иако су и тада деца кретала са навршених седам година.

Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину задржао је кроз цео живот. Од оца, просветног радника, чуо је да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао подпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашироко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког  му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када је читао на том језику. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.

Радомир Путник, први високи официр Српске војске са чином војводе био је један од назначајнијих војних заповедника и стратега у националној, нововековној, историји. Желећи да му се на сваку начин одуже за служење земљи, његови потомци пренели су посмртне остатке војводе Радомира Путника из Нице и положили их у посебној гробници која се налази у оквиру комплекса београдског Новог гробља.